,,Mitomanija je termin koji označava bolesnu sklonost nekih ljudi da izmišljaju priče o neverovatnim događajima, kao i da izvrću istine i preteruju u opisivanju stvarnih događaja sa ciljem da sebe prikažu u što povoljnijoj svetlosti. Kod dece u ranom uzrastu, mitomanija je normalna razvojna pojava, dok kod odraslih, najčešće potiče iz sujete, neobuzdane mašte, emocionalne nezrelosti i potisnutog osećanja manje vrednosti.“, eto to izađe kada u pretraživaču ukucaš jednu reč. Mitomanija.
Piše: Nenad Baraković Bara
Da li ova definicija upire prstom u nas? Da li smo mi to, avaj, sujetni, emotivno nezreli, potisnutih osećanja manjih vrednosti i neobuzdane mašte? Kada nemamo za šta da se uhvatimo, a obično nemamo, hvatamo se za sportiste, muzičare, slavne istorijske ličnosti, sa namerom da proslavimo njihove uspehe i pokušamo bar jednim delom tela i duše (ako je imamo) da proživimo njihova osećanja. Nekada toliko fanatično da pokušavamo da dopremo i u njihovu bol. Nije nam strano ni da poraze pretvaramo u pobede, vodu u vino, i da od običnog dana stvorimo istorijski, za celo čovečanstvo. Moj krhki odbrambeni mehanizam ima potrebu da kaže da je na vašoj strani. Ja sam isto veliki poštovalac benda Ekatarina Velika. Ali poštovalac, kao individua, kao pojedinac. Ne želim da pripadam ni jednom kultu, jer kult može da pređe u sektu, sekta u versku zajednicu, a verska zajednica u religiju. Meni takve stvari, lično, ne trebaju. I mislim da muzika, ipak treba da ostane samo muzika, a ne religija.
Imao sam, eto, i čast da 17. maja tekuće godine, kao novinar ovog portala, piskaralo i muzičar iz mlađe generacije gostujem na promociji Vesićeve knjige “Magi – kao da je bila nekad“ i da sedim pored Bogice Mijatovića, Jovana Gvere i Dušana Vesića – likova koji su ipak malo duže od mene na planeti Zemlji, i od kojih sam imao dosta toga da naučim za tih par sati druženja, a i kasnije. Na promociji knjige su se pojavili kul ljudi, koji ne paraju nosom oblake, koji stvari nazivaju pravim imenom, i oni koji ne veruju u to da je Marko Kraljević cedio suvu drenovinu i orao drumove. Igrom slučaja, posle te promocije dobijam i ekskluzivne fotografije, “dokaze“ da su neki ljudi iz priče EKV bili homoseksualci, da su pili isključivo crno pivo i da se nikako nisu drogirali. Pa onda, da su svirali samo da bi imali lovu za drogu. Dobijam čak i ponude da uradim intervjue sa anonimnim ličnostima koje znaju “pravu“ istinu, ili imaju bolesnu potrebu da se pojave negde i pokupe ostatke torte koja ne priprada njima. Iskreno, ništa od toga što bi išlo pod etiketom žute stampe me nije zanimalo.
Zašto sve ovo? Zato što je danas 21.09.2018, i da je živ, Milan Mladenović bi proslavio šezdeseti rođendan. Pre par dana je bila i godišnjica smrti Margite Stefanović. Imamo dve krajnosti. Prva krajnost će reći da su bili vizionari, neshvaćeni, svemogući, dodeliće im i titulu polubogova, sa njihovih grobova će uzimati zemlju, stavljati je u ampulu i nositi oko vrata (proverena informacija.) A ona druga, cinična krajnost, reći će da su to bili narkomani, malo manje jer zaista misle to, malo više da bi provocirali ove druge koji su skloni tome da eksplodiraju kao baklja, jer, na početku smo dali definiciju mitomanije, gde se spominje emotivna nezrelost.
Kao i svako čedo dvadeset prvog veka, posle buđenja, pišanja i umivanja upalim pametan telefon, pa zavrtim Fejsbuk, kao krupije rulet, da vidim šta se dešava u svetu koji ne postoji. I šta? Dešava se to da mi po ko zna koji put pojedinci ogade jedan od dražih bendova. Od slika koje su viđene bezbroj puta, preko citata koje ti ljudi uopšte nisu izgovorili, preko slika sa njihovih grobova, pa do toga da provereni splavari kače pesmu “Krug“, i da nekako mogu, opičili bi vozić oko stola, samo tako. Patetične poruke, milioni patetičnih poruka. Naravno, i one gluposti, tipa: ,,Bože vrati nam Milana Mladenovića, a mi ćemo tebi dati Jelenu Karleušu.“ Upoznavajući Milana Mladenovića kroz priče sa ljudima koji su ga zaista poznavali, mislim da bi čoveku bilo neprijatno da je živ kada bi video šta je napravljeno od njegovog lika i dela. Zapravo protiv svoje volje, postao je sve ono što protiv čega se borio? Laži, mitovi i legende.
Hajde da pokušamo da se držimo objektivnosti i činjenica, stvari koje su opipljive. Milan Mladenović je bio frontmen odličnog alternativnog benda, verovatno jednog od najboljih alternativnih bendova koje smo imali, i koje ćemo ikada imati. Bio je odličan tekstopisac, pevač, kompozitor, i ne postoje dva Milana Mladenovića. Oko sebe je imao odlične i lucidne muzičare, naravno. Dok su postojali, nisu bili ni blizu popularni kao danas. Da, svirali su pred punim klubovima, uglavnom u velikim gradovima, ali nije bila retkost to da sviraju u praznim salama, da finansijski budu na nuli ili u minusu, zbog ljubavi prema muzici, a ne zato što su jurili glorifikacije i titule Bogova. To je bio bend jednog vremena, jedne zemlje i jednog Beograda. Takođe, dok su postojali, za mnogo ljudi, de fakto, bili su nepotrebni, već su počeli da postoje tek kada su prestali da postoje, i kada se mogla zaraditi neka lova zahvaljujući njihovim tragičnim sudbinama, jer znamo da je trgovina posmrtnim ostacima veoma unosan biznis. To vreme, ta generacija, i taj Beograd poprimili su skroz drugačije forme i oblike. A mi, koji imamo sreće da uživamo u njihovoj muzici, hajde da izbegnemo bespotrebnu patetiku, glumatanja svetskog bola i da se ponašamo kao da su nam ti ljudi bili kućni prijatelji. Hajde da ih se sećamo onako kako su ti ljudi zapravo zaslužili, i da naučimo mlađe od nas kako da se ophode prema velikim stvarima, što Ekatarina Velika sigurno jeste. Hajde da počnemo da gledamo na svet “očima deteta“, pa ćemo biti blaži i objektivniji, i prema sebi, a i prema njima.
Odlučio sam da ne odajem počast tako što ću okačiti na “zid“ pesmu od benda Ekatarina Velika, što je do današnjeg dana bila tradicija, nego ću ih sebično slušati, samo za sebe, i napisaću tekst gde ću razmišljati na sav glas, jer igrom slučaja, imam taj dar da serem bolje od većine ljudi koje poznajem. Uveče ću verovatno i pogledati dokumentarac “Kao da je bilo nekad.“
Bol koji nose ljudi koji su ih poznavali, meni je nepoznat, pa ću iz poštovanja prema njima, a i samom bendu, izbeći to da lijem lažne krokodilske suze, svestan da se igram sa mačem koji ima dve oštrice, ali takođe svestan toga da oštrica ide od strane onih koji ništa drugo osim tih oštrica nemaju. Mislim da su previše puta “otkopavali“ grobove od članova EKV-a tribjut bendovi, kolege, političari, monasi, pa i revolucionari u pokušaju.
Na današnji dan je rođen Milan Mladenović, frontmen benda Ekatarina Velika, ali i čovek koji je bio jedan od trojice frontmena u bendu Šarlo Akrobata, koji je snimio jedan od najznačajnijih albuma na ovim prostorima. Taj podatak se, kada je ovaj datum u pitanju, obično nepravedno izostavlja. Na današnji dan je rođen i Leonard Koen, a od 1981. godine se obeležava i Svetski dan mira. Pa hajde, za početak, da pokušamo da nađemo taj mir kroz nas, a ne kroz tuđe uspehe i zasluge.
U potpisu: Još uvek iskreni fan benda EKV.
){kind=link}