Radeći dugi niz godina u jednoj nekulturnoj instituciji naslušala sam se i nagledala svega i svačega. Jedni su odlazili spuštenih glava u sveopštem haosu surove realnosti života, drugi su dolazili uzdignutih glava i zauzimali mesta tih jadnih nemoćnih ljudi. Gledajući kako se svi jedni drugima partijski uvlače u dupeta, pod suknje i kancelarijskim stolovima i foteljama, shvatila sam da tu od kulture nema ni goli kurac, da izvinete.
Piše: Marija Krsmanović – Mary Pobuna
Foto: Facebook
Umetnost u gradu je već mnogo godina unazad u stagnaciji. Pitala sam se dugo, pobogu pa zašto je sve tako crno, i sablasno…
Onda se za mikrofonom pojave ljudi sa jednom nogom u grobu, primajući po ko zna koji put priznanja za razna sabrana dela, koja nikada niko nije pročitao, pri tom ne dajući priliku mladim entuzijastima da se predstave, da ih neko zapazi i ponudi saradnju, i shvatih da je lakše tuđim kurcem gloginje mlatiti, i da se ovde leba neće niko od nas najesti.
Gladni, nemoćni umetnici ovoga grada su bivali sve više skrivene senke i o svojim delima govorili svojim zidovima u malim skrovištima soba. Jedna od takvih sam bila JA. Skrivala svoje pesme, gušila svoje ideje, i bila onako ogorčena na sistem i sve ono što nam današnjica nameće.
Onda, čovek shvati da se silikonima može postići znatna dobit, ako iskoče među partijskim očima, i sa mikrofonom međ dudama, balonima, lubenicama od 20 kg, da se može duda ili lubenica komotno zabaciti na rame, umesto kravate. Danas takvog kiča i šunda ima gde hoćeš.
Kad pukne trpilo….
Kada krene kolotečina da vas prožima od pete preko celog tela, pa sve do glave, dođe do pucanja trpila, i tada ili izgoriš ko licna ili zameniš osigurač u mozgu. A taj osigurač bude Revolt iliti Pobuna…
E tako je nastao projekat Pobuna, pri pucanju trpila i dobrog osigurača i energije, koja se konektovala i kanalisala na jedan pravi način, pesmom protiv sistema, kiča i šunda.
Šta je Pobuna….
Pobuna je pobuna misli, emocija, kreativna pobuna, kulturološka pobuna, pobuna protiv stega, pobuna protiv svega!
Ovo je pesnička pobuna! Nastala 2011. godine u Kruševcu, moj jedinstveni projekat, moje malenkosti Marije Krsmanović Mary.
Ljubav prema poeziji i prozi osetila sam još u osnovnoj, ali je kulminirala pre pet godina kroz knjigu Pobuna, koju sam objavila za Franljićev „Slušaj najglasnije“ iz Zagreba. U okviru te knjige objavila sam dva kompakt diska na kojima su mnogi bendovi afirmisani i neafirmisani oslikali moje tekstove muzički. Kasnije sam zajedno sa slovenačkim pesnikom Franjom Frančičem objavila zajedničku zbirku „Orgazmi malih smrti i revolucija“. U okviru Pobune sam počela objavljivati informator „Pobuna umetnosti“.
Šta je Pobuna Umetnosti
Pobuna Umetnosti je fanzin koji se bavi promovisanjem underground kulture. Ovim fanzinom smo želeli da ohrabrimo ljude sa drugačijim načinom razmišljanja, od onoga koji nam nameće popularna kultura sa svojim reality programom, ponižavajućim takmičenjima i tračevima o slavnima. Nekako smo uzeli stvar u svoje ruke.
Od 2011. do 2015. godine, kroz fanzin su prošli mnogi saradnici, pesnici i bendovi. Isto tako u okviru fanzina imamo i blog koji se bavi istom tematikom, promovisanjem underground kulture i mogu slobodno da kažem da je jako dobro posećen.
Stvari sa kojima sam se borila radeći svih ovih pet godina – kako izdržati, opstati… lome čoveka. Htela sam mnogo puta da odustanem od svega. A zašto je to tako, sada ću vam objasniti iz mog ugla, i ovom prilikom me baš manje zanima da li će se bilo ko od vas uvrediti.
Kada sam počinjala, ušla sam u sve ovo sa malo iskustva, jer pored pisanja poezije, jedina stvar koja me je vukla napred je bila muzika, pank. Tako da mi je neka želja bila da pišem o pank pesnicima i pank bendovima, jer nekako su najmanje zastupljeni medijski. Na kraju je ipak Pobuna postala nekako alternativna.
Kroz Pobunu su prošla mnoga imena, ne zna im se broj, mnoge nisam uspela nikad da objavim, jer prosto ne stigne se da se pročitaju mailovi, jer mi je inbox uvek prepun svega i svačega.
Stvari koje su me najviše nervirale su nekulturni ljudi koji prilikom slanja svojih dela ne znaju ni zdravo da napišu, niti ja sam taj i taj, želeo bih ili želela bih da objavite moju pesmu, crtež, intervju sa mojim bendom, očekujem odgovor, srdačno hvala. Takve nikada nisam objavila. Onda su me jako razočaravale stvari tipa, objaviš nečije delo, šta god, a taj neko ne uputi ni reči hvala, već zahteva da mu se pošalje časopis o tvom trošku. I šta sad, mi vas promovišemo, i finansiramo. Kako je to lepo Marija je toliko bogata da finansira kulturu!!!
Nekako, dragi moji čitaoci, sa ove strane ne znate kako to izgleda dok se tu ne nađete. Nije sve tak bajno, rad na jednom fanzinu zahteva veliku ljubav i poštovanje, jer taj neko ko se bavi fanzinom odvaja svoje vreme i daje sebe, svoj duh, um, da to izgleda savršeno, jedinstveno.
Volela bih kada bi to ljudi a i učesnici takve umetnosti kao što su fanzini, poštovali, jer ovde promovišemo Vas.
Mi se za vas uvek dobro pripremamo, temeljno potrudimo da reportaža, svirki, intervju ili recenzija budu na sveobuhvatnom nivou onoga što vi jeste.
Sa druge strane znajte da neko iz svog džepa daje novac za štampana izdanja fanzina, i da barem možete platiti ptt troškove. Znajte da to nije baš jeftina rabota. Neko bi rekao, ma šta su to hiljadu dinara, a nekome su tih hiljadu dinara mnogo kada ih nema.
E sada dolazi ono večito pitanje sa kojim sam uvek mučila muku, a to su saradnici!
Ovom prilikom se zahvaljujem svima koji su utkali vreme stvarajući zajedno sa mnom fanzin.
Iz Pobune su, mogu slobodno reći, proistekli mnogi drugi fanzini, mnogi neafirmisani umetnici su postali VELIKI, ali se jedno bojno polje ne napušta tek tako, samo zato što ste pokupili kontakte i ideje vas ne čine VELIKIM LJUDIMA.
Najveći problem sam uvek imala sa saradnicima, ili ti urednicima Pobune. Jedni su tražili pare, drugi su grabili kontakte i ideje, treći su pokušavali da sabotiraju moj rad, ali sam uvek na kraju uspevala da sačuvam ovo sto jesam a to je POBUNA. Naravno da se odmah distanciram oko urednika, svaka čast pojedincima, ja njih ne moram imenovati, svako će se pronaći sam i postaviti sebe tamo gde mu je mesto.
Ali, ne kažem da sam ja najsjajnija, umem i ja da opsujem, da se sukobim, imam i ja sujetu, pobogu, svi je imamo. Samo da ne dođe do gordosti.
Najbolje stvari koje su mi se desile kroz Pobunu su najdivnija prijateljstva, bezbroj svirki i promocija.
Najviše volim kada me oduševi neka pesma i neki izveštaj sa svirke, esej i neki otkačeni intervju.
Kada sam bila na početku najveću sam podršku imala od hardcore ekipe iz Gornjeg Milanovca. Ne znam da li je uvreda za moj grad Kruševac ako kažem da je moj grad Gornji Milanovac.
Da li će se pitati zašto je to tako?
Tako je zbog sorte kruševačkih umetnika. Znam da ćete me iz dna duše pljuvati i mrzeti na ovim rečima, već sam se dosta naslušala vaših psovki.
Kruševac ima najbolje umetnike ikada, da ne pričam o glumcima. Imamo gomilu dobrih bendova i pesnika.
A zašto je sve manje podrške, to je zbog SORTE LJUDI. Pa sad se i pitate – o kakvoj sorti ona ovde govori.
Setite se koliko sam svirki u Kš organizovala, priznata sam u Sloveniji, u Hrvatskoj proglašena za punk pesnikinju, poštovana u mnogim gradovima, zar se nemate čime ponositi. Isto tako dodajem da nisam ja jedina iz Kruševca koja je tamo negde priznata, da ne bude da sam baš toliko sujetna, iako priznajem da jesam, jer retko ko ima muda da to prizna. Nema tog čoveka bez sujete.
E to je ta sorta ljudi Pljuvači!
I naravno nije baš sve ovo ni do vas sorto ljudi, već je to malo i do takve politike u gradu. Ali da ne pričam o politici, jer je ovde reč o umetnosti.
Trebali bi zaista da sujetu ostavimo po strani i jedni druge malo više da poštujemo i podržavamo, da se ponosimo na uspeh svojih kolega.
Ali isto tako imam podršku od odabranog broja ljudi u Kruševcu, mogu samo reći da su to zaista prave kolege i pravi drugari, i da sam ponosna.
SlobodoUmlje
Moram priznati da sam imala taj problem kakav da bude knjige radnog naziva „5 godina Pobune“… Potražila sam mišljenje svojih prijatelja i bile su tu zaista dobrih ideja, ali se „SlobodoUmlje“ odmah izdvojilo kao pravo ime. Knjigu je naslovio Aleksandar Pejičić, frontmen benda Vrane Kamene, moj kum.
Dosta sam razmišljala koju tematiku bi nosila knjiga, te sam došla na ideju da napravim jedan osvrt na petogodišnji rad. Želela sam da se odužim svim ovim divnim umetnicima knjigom.
U knjizi se mogu naći eseji o sceni, panku, piscima, intervjui sa kultnim bendovima poput Šahta, Totalnih Klošara, Vrana Kamenih, Trule Koalicije tj Koalicionog Sporazuma, Marić ex Bjesova, Smuta… ali to nisu ustaljeni intervjui, to su reči koje će ostati za sva vremena.
Što se tiče podrške, ovog puta se zaista javilo jako veliki broj ljudi, i nismo mogli sve da objavimo. Objavićemo ih kroz neki naš naredni fanzin.
Posebno mi je drago, što sam dobila podršku od punksa kojeg mnogo poštujem, Dejana Šunjke.
Knjigu je podržao legendarni Zdenko Franjić u vidu izdavanja za „Bratstvo duša“ iz Zagreba.
Ona je klasično unredground izdanje, u štampanoj formi, i neće biti postavljena na free download. Koštaće jako malo, cenu ću naknadno objaviti. Novčano su mi pomogli pesnik Nenad Radojičić Šoks i Milovan Todorović.
Knjigu sam uredila zajedno sa Milošem Ivanovićem, Dušanom Mihajlovićem, Danielom Tivickim i Vidojem Murićem.
Omot knjige je uradio Daniel Tikvicki iz Subotice.
Naknadno ću objaviti i prodajna mesta, za sada mi je uputio podršku Milomir Bata Cvetković, u okviru prodajnog mesta „Nove poetike“ na „Sajmu knjiga“ kao i u okviru njegove knjižare u Beogradu.
Hvala svim autorima na ustupljenim delima, isto tako veliko hvala svim bendovima na učešću u Pobuni, hvala svim saradnicima, urednicima, dopisnicima na ukazanom poverenju!!!
Uz Pobunu su zaista vredni ljudi koji svakodnevno rade na dobrim idejama, kako je uzdiguti na viši nivo.
Pobuna ima svoj nivo, pokupili smo najbolje kritike.
Raspoložena sam za svaki vid saradnje. Možete mi se uvek obratiti na email maripobuna@gmail.com
Hvala svim fanzinima, sajtovima i blogovima kao fb stranicama na velikoj podršci koju su ikada na bilo koji način podžavali Pobunu.
Šta je sa lokalnom podrškom….
