Postojao je nekada radio Niš, a na toj radio stanici emisija koja se zvala „Spektar melodija“. Iz današnjeg ugla jako čudan koncept je imala – pošaljete im pismo, razglednicu, štaveć, zamolite da vam puste određenu pesmu ili pesme i onda danima čučite uz radio čekajući da vam ostvare želju.
Piše: Ivan Spirić
Termin za emisiju je bio krajnje neuobičajen, radnim danom od 12:10-14:00. S obzirom da smo imali izvesne obaveze prema školi, slušanje emisije se svodilo na prvu ili drugi polovinu, zavisno od školske smene. Ali, pored želja slušalaca, dešavalo se da urednik(ci) emisije puste i nešto novo, tek pristiglo od izdavača.
Tako se zalomilo da prvi put čujem „Nema sreće cura svaka“ Asima Sarvana, pa opet, i opet, i opet…
A onda je ta stvar i taj album polako utonuo u zaborav, prestalo emitovanje, ugasila se i emisija, ali i sam radio dobrih desetak godina kasnije. No, ostao je refren da mi se mota po malom mozgu „Miro, Mirooooo, nema sreće cura svaka, da se uda za ludaka…“
Ali je zato došla u moj život jedna Mira i počela da mi menja život koji sam živeo naglavačke, ko u pesmi. I njen život je ponudio javu, sa tri keca u rukavu… A ti kečevi su, kao i svaki koji su u rukavu, odvukli partiju na drugu stranu.
Sećam se da sam joj izmamio osmeh kada sam joj pustio ovu stvar, rekla je da ludaka ima koliko hoćeš, nije to stvar sreće, nego zakona verovatnoće…
I tako, bila je tu i neka železnica i šine koje smo preskakali, i neke crne ptice na okolnim topolama, ali se srce na kraju zakoprcalo. Ipak je našla ludaka… Na žalost, pravog.
Živim život kao ptica
tvoj je život železnica
dok ja jezdim tragom srca
tvoj se život još koprca
Refren:
Miro, Miro
nema sreće cura svaka
da se uda za ludaka
Živim život naglavačke
ne bojim se crne mačke
a tvoj život nudi javu
sa tri keca u rukavu
