Verovatno će se mnogi „tvrđi“ rokeri sad začuditi – otkud tekst o Novim fosilima u Rockomotivi, no, dugo sam se kanio da ga napišem, ne što sam veliki fan ovog benda, nego zato što imam duboko poštovanje za ono što su radili, što je bilo i lepo i višestruko značajno za muzičku scenu u Jugoslaviji. A na neki poseban način i za nas u Srbiji. Drugi ili prvi razlog za ovaj tekst je moj prijatelj Miroslav Galonja koji ih je, iako je bio pravi roker, naprosto obožavao, trpeći zbog toga u našem manje-više rokerskom društvu često i šale na svoj račun. Povod za pisanje ovog teksta mogao je da bude i prošle godine kada je ovaj sjajni bend napunio pola veka postojanja, ali i letos kada je zauvek otišao Rajko Dujmić za čije su ime vezani njihovi najveći uspesi. U meni lično sve vreme je „tinjala“ priča o mom, široj čitalačkoj publici „nepoznatom“ prijatelju, koju nikako nisam mogao da sklopim, a da to još ponekom čitaocu bude zanimljivo (osim da je pišem „za sebe“, što sam u glavi sve ovo vreme i činio).
Piše: Duško Antonić
Novi fosili osnovani su 1969. godine, a ja sam za njih prvi put čuo kada su već sledeće godine izbacili svoj prvi singl sa hit-pesmom „Kad naš brod plovi“ koju ćemo potom često, uz neku gitaru, horski pevati na brojnim žurkama i rođendanima. Iako sam tada bio Bog zna koliko napržen za hard-rok, Cepeline, Parple, Blek Sabat… nisu mi bile strane ni razne „laganije“ pesmice, pa sam početkom sedamdesetih imao i nekoliko singlova Fosila, uglavnom onih zezatorsko-duhovitih, tipa „Sedi Ćiro na vrh grane“ ili „Kad Milivoj zasvira rokenrol“, ali i poneku „morsku“, kako smo tada zvali pesmice koje su se svirale po hotelskim terasama i kafanama na Jadranu.
Daleko bi me odvelo da ovde pišem hronologiju benda koji je već do 1976. godine imao desetak uglavnom uspešnih singlova, još toliko festivalskih nastupa zabeleženih na kompilacijskim izdanjima i hiljade (raznih) svirki na kojima su, između ostalog, pratili i tada poznatija pevačka imena. Prekretnica u njihovom radu nastaje upravo pomenute godine kada u bend, koji je na kratko čak bio prestao sa radom, dolazi klavijaturista i vrsni kompozitor Rajko Dujmić, a sa njim i prva pevačica Đurđica Barlović. S njima kreće i lavina hitova, singlova, albuma i pre svega opšteprihvaćenih lepih pesama po kojima ih svi i danas pamte. Ništa se u njihovoj popularnosti i uspešnosti (naprotiv) nije promenilo ni kada je Đurđicu 1983. godine zamenila mlada Sanja Doležal, a hitovi, koje ovde naravno neću nabrajati, nastavili da se nižu kao na pokretnoj traci. Iz logičnih razloga, pomenuću ovde samo u izvorno-rokerskom maniru, a u njihovom fazonu zaslađenu i odlično produciranu pesmu „Ja sam za ples“, sa kojom su 1987. godine osvojili sjajno četvrto mesto na Pesmi Evrovizije, iako su po meni bili najbolji i svim srcem sam navijao za njih. No, to je već bilo vreme pred raspad Jugoslavije, a barem ja ću njihov značaj shvatiti tek nekoliko godina kasnije, u skraćenoj verziji države koja je nosila isto ime.
Iako ću ih se, hteo ne hteo, često sećati, mučen drugim problemima, slučaj je hteo da polovinom devedesetih sretnem Miroslava Galonju koji je kao saradnik „Vremena“ došao da razgovara sa mnom kao producentom tada uspešnog Teatra „Kult“. I mada je Galonja, kog ću od tada, iako su ga svi drugi zvali Miša, zauvek prozvati Glavonja, bio 15-ak godina mlađi od mene, slična široka interesovanja (muzika, film, pozorište…) uzrokovaće da ubrzo postanemo i porodični prijatelji, uključujući tu i moju Zorku i njegovu Miru sa kojom će se u međuvremenu oženiti i dobiti Đorđa i Andriju. Negde u to vreme Galonja je bio producent i muzički urednik Golf radija i videvši kod mene hiljade ploča (koje smo pri svakom susretu „konzumirali“ do besvesti), pozvao me je da sa njima na Golfu radim emisiju „Biramo 77 veličanstvenih hitova YU – roka i sedam najveličanstvenijih“.
Emisija je već uveliko išla, kad sam se u nju uključio, pre svega zato što sam imao hiljade YU rok ploča, dok su ih oni u svojoj fonoteci imali tek stotinak, a CD-ovi su u to vreme kod nas bili još uvek retkost. Pa je „ispod radara“ bila i celokupna produkcija velike Jugoslavije od čega tek ponešto snimljeno na „trakašu“. Emisija je bila vrlo slušana (jer na mnogim stanicama se, dok je rat još trajao, za razliku od Golfa, nisu emitovali snimci iz bivših Yu republika) i išla je uživo, sa slušaocima koji su se uključivali u program, glasajući i predlažući pesme. Ispostavilo se da čitav pop-muzički korpus nema ni Golf, a ni ja u svoj fоnoteci. Pa sam tih meseci panično butao po pijacama i buvljacima kupujući ploče Novih fosila, Magazina, Grupe 777, Jasne Zlokić i (mora) sličnih imena, za koje nikad nisam osetio potrebu da ih imam. Jer, neozbiljno je bilo (a tehničke mogućnosti tada još uvek ograničene) oglušivati se o želje slušalaca, kojih je bivalo sve više, i priznati da neku ploču „nemamo“. A Golf je tih godina, možda baš i zato, u svim istraživanjima bio među pet najslušanijih radio stanica u Beogradu. Pa sam i ja u tih nekoliko meseci dobrano popunio svoju kolekciju ploča onima iz tzv. pop-sfere, što mi je (a da se više, osim fragmentarno, i ne sećam koje su još pesme bile među veličanstvenima i najveličanstvenijima) i dalo ideju da po završetku ovog izbora (prvo mesto osvojila je pesma Riblje čorbe „Pogledaj dom svoj anđele“) krenem na Golfu u avanturu zvanu „Yu rok leksikon“. U kom sam kroz 30 emisija (za svako slovo po emisija) pomenuo i uglavnom muzički ilustrovao hiljade imena, sve što sam znao i mogao, čak i one koji su na nekoj festivalskoj (ili drugoj) kompilaciji imali samo jednu pesmu. Bio je to, bez kompjutera, interneta i svih današnjih pogodnosti, pionirski i đavolski težak posao, u kom me Galonja podržavao, kao i u još dve autorske emisije koje sam nakon toga na Golfu radio.
To moje neočekivano bavljenje i sa predstavnicima „lakših nota“ (što me je do tada manje zanimalo), skopčano sa najezdom raznog muzičkog đubreta (kasnije nazvanog „turbo folk“) neumitno me je nateralo na razmišljanje o tome kako je u deobi muzičkog „kolača“ Srbija još od osamdesetih, a pogotovo devedesetih (uz retke izuzetke), bila prilično zakržljala u tom, širokim narodnim masama (i deci) bliskom, segmetnu rok muzike. A u taj pop vakum, nastao otcepljenjem bivših nam republika, kao nadomjestak je nahrupilo sve i svašta, diktirano pre svega sa talasa sve popularnije televizije Pink. Pa sam nekako logično došao i do zaključka da, za razliku od zapadnih Yu republika, Srbija nikad nije imala svoju Abu, dok su ih Hrvati, pa i Slovenci i Bosanci, imali nekoliko. Umesto svega toga dobili smo to što smo dobili, što je bez obzira šta ko mislio o tom sladunjavijem (a neophodnom) delu rok-produkcije (jer, sve je to ipak rokenrol), i te kako negativno delovalo i na popularnost i guranje u margine celokupne rok scene. A Novi fosili, da im se konačno vratim, su bili najkvalitetniji i najpopularniji predstavnici te vrste muzike i u pravom smislu naša (ili ako hoćete jugoslovenska, odnosno hrvatska) ABBA.
Moj drug Galonja ih je sve vreme voleo, kao i neka druga imena iz tog dela muzičkog spektra, često i nervirajući moje pretežno rokersko društvo na raznim slavljima (rođendani, slave i slično) kada bi tražio da butam po pločama i „samo za njega“ izvlačim neke od tih „šlagera“, čak pesme sa raznih splitskih, opatijskih i drugih festivala. Moji prijatelji, koji su u međuvremenu postali i njegovi, već su počeli da se zajebavaju na moj i njegov račun, iako su nam te pesme, u trenucima kad bi malo više popili i kad bi svi pevali, bile idealna zamena za narodnjake koji se kod mene nisu slušali. A prvi glas u tim masovkama je uvek pevao Galonja ne samo zato što dobro peva, nego i zato što je, za divno čudo, znao sve reči svih domaćih pesama. Pa bi nam svaki put, pre nego što bih pustio „Zenica bluz“, kao uvertiru odrecitovao i onaj uvodni deo. Jedan od vrhunaca tih večeri bili bi najčešće „Pišonja i Žuga“ (koju i dalje po mnogo čemu smatram jednom od najboljih pesama YU roka) uz koje smo on i ja padali u „sevdah“. Da bi nas Danilo Štrbac koji je za ta slavlja, kako bi ih ovekovečio, često donosio veliku video kameru iz TV Revije (kamkoderi još nisu postojali), a to posle, duhovit kakav je, montirao na VHS kasetu, uz izvesne „korekcije“. Od kojih najviše pamtim (i još uvek čuvam) onu na kojoj se Galonja i ja, pijani i zagrljni klatimo pored gramofona i pevamo „Pišonju i Žugu“, uz Dačin komentar – Evo kako valiki rokeri Duško i Galonja šize uz narodnjake – puštajući snimak na koji je namontirao neku „adekvatnu“ muziku.
I kad već pričam o Galonji, bez kog ovaj tekst o Fosilima (ma koliko bili bitni) ne bih ni pisao (preskačem deo u kom su on i njegova marketinška agencija radili kampanju za Koštunicu pre Petog oktobra, pesme koje je pisao za spotove naše odbojkaške i košakaške reprezentacije i njegove brojne druge „reference“), moram da pomenem još jednu anegdotu.
Dok bi se, naime, za naše porodične skupove još uvek skupljali gosti, ja bih odabrao desetak (uglavnom) domaćih singlića, često nepoznatih i opskurnih imena, ali i onih poznatih sa za njih atipičnim „stvarima“, propitujući prisutne „o kome se radi?“. I većina se primala na tu igricu, u kojoj je najčešće pobeđivao baš Galonja, kome je teško bilo naći nešto što neće prepoznati. Pa mi je tako jednom prilikom, dok on i Mira još nisu bili stigli (iako su od svih najbliže stanovali) na pamet pala (blesava) ideja da mu pustim neke stare snimke Novih fosila koje je on najviše voleo, ali iz vremena kad je još bio beba, sa muškim vokalima i za njih potpuno neobičnim pesmama. I tu sam iskoristio situaciju da su pre Galonja, čak iz Pančeva (kao da smo se dogovorili) stigli Ceca i Mladen, a ja Mladena, inače hirurga – žestokog bluzera, koji se najviše zajebavao sa tim mojim i Galonjinim izletima u „lakše“ muzičke vode, nagovorim na „igricu“ kojom ćemo da se našalimo sa Galonjom.
Pazi sad, – rekoh mu – kad dođu Glavonje, i kad krenem sa puštanjem singlaća i propitivanjem, prve tri pesme koje ću pustiti biće Novi fosili, ali neke pesme koje Galonja, pretpostavljam, neće prepoznati. A ti, kad on, kao i niko drugi, ne bude znao da odgovori, kaži kako misliš da su to Novi fosili. Pa za drugu i treću ploču odgovori slično.
Ni sam nisam očekivao da će sve ispasti kako se samo „poželeti može“, kao da je režirano. Što na neki način i jeste bilo, jer i Galonja se apsolutno uklopio i bolje nego što sam to očekivao. Na prvo pitanje Mladen (koji je pritom sve neočekivano dobro odglumio) se nešto kao mislio, pa stidljivo odgovorio – Mislim da su to Novi fosili. Na drugo (a sve pesme uopšte nisu ličile jedna na drugu, jer bila je tu i neka balada „Ljubav na pijesku“ i ko zna šta još) je već sigurnije, opet odgovorio – Pa i ovo su Novi fosili. A na treće, dok je Galonja kolutao očima, ne mogavši da veruje da baš onaj koji takvu vrstu muzike najviše mrzi i ismeva, to zna bolje od njega, kao iz topa odgovorio – Nemoj da me zezaš, šaraj malo, opet su to Novi fosili!
I tada je već svima, pa i Galonji, bilo jasno da ga ložimo, pa se sve zavšilo uz salve smeha i prepričavanje toga kako je Mladen dobro odglumio, a kako je ovom bilo sumnjivo otkud to da baš on zna sve te pesme „njegovih“ Fosila.
Te anegdote setićemo se i, uz piće i stalno nova „tumačenja“, prepričavati je gotovo svaki put, pa i još ponekog na sličnu foru „natociljati“ u godinama koje su dolazile. Međutim, nikad to ni približno neće imati efekat onog prvobitnog originala.
A i Galonje već više od pet godina nema među nama. Iako najmlađi, napustio nas je prerano. A kao da je tu, jer ga se uvek u sličnim prilikama u sve proređenijem društvu setimo, iako takve „igrice“ već odavno više ne upražnjavam(o), više zato što me mrzi da čučim pored gramofona i stalno menjam ploče. Setim ga se i uvek kad čujem neke pesme Zabranjenog pušenja, Lačnog Franca, Balaševića, Parnog valjka, Aerodroma (Čorbu i Bajagu da i ne pominjem) i mnogih drugih koje smo zajedno pevali, a čije je sve reči (za razliku od mene) znao napamet.
O Novim fosilima, koje s godinama sve više poštujem i sa nostalgijom ih se sećam, da više i ne „pričam“, jer oni su mi neizbežna asocijacija na Galonju. Otud i ova priča u kojoj o njima ne bih ni mogao da pišem bez njega. Koji samim tim kao da je tu sa nama.
