Bila je 1979. godina i tek sam bio izašao iz vojske koja, barem u mom slučaju, ni malo slučajno nije nosila epitet „velika životna škola“. Jer, tih godinu i kusur dana izmeštenih iz stvarnog života i provedenih u potpuno atipičnoj sredini pomogli su mi da shvatim ko sam, šta sam i kuda idem. I da podvučem crtu ispod dotadašnjih „neozbiljnih“ godina, koje sam proveo baveći se svim i svačim samo ne nečim „korisnim“, a pogotovo fakultetom koji sam „studirao“.

Piše: Duško Antonić

I, upravo te, za mene po mnogo čemu prelomne, godine dočekao me je film Gorana Markovića „Nacionalna klasa“, u kom kao da je opisan i preslikan život cele moje generacije tih sedamdesetih. I ne samo da sam sebe umnogome prepoznao u glavnom junaku, nego sam i za sve druge likove imao pandane u svom društvu iz kraja i okruženja. Od onih koji su izbegavali vojsku i smišljali razne „projekte“ kako to da izvedu, preko raznih zgubidana i jebivetara, šminkera, švercera i benignih prevaranata, riba koje su uvek bile tu kad nema boljih, duvača lepka i dobroćudnih automehaničara, sve do revnosnih komšija, službenika Vojnog odseka i vozača „nacije“, koji je u našem slučaju bio Rikić iz moje ulice, večito krpačeći nekog raspadnutog „Fiću“, u čemu smo mu svi zdušno pomagali, nedeljom prepodne idući na Ušće da kao ekipa navijamo za njega, koji je večito bio tu negde peti-šesti, ali nikad prvi i nikad među onima koji će za to dobiti i neku nagradu…

I bez obzira na svoj beskrajni šarm i duhovitost, na more urbanih legendi i fazona koji kao da su iz moje ulice izašli, kao i onih koji će tek nakon toga postati legenda i ući u kolokvijalni govor, zbog svog nimalo optimističkog kraja, „Nacionalna klasa“ ošinula me je kao ni jedan domaći film do tada. Jer, bio je to u pravom smislu rekvijem za moju generaciju i naš dotadašnji „bezbrižni“ život.

No, ovo su priče o pločama, a ovaj film pratila je i, potpuno atipično za naše tadašnje diskografske prilike, a pogotovo za PGP RTB kao izdavača, munjevita reakcija i u rekordnom roku izdat LP „soundtrack“. I kao što je pisac-reditelj svojom pričom apsolutno pogodio suštinu života simpatičnih luzera cele jedne generacije, tako je i Zoran Simjanović, kao kompozitor i dugogodišnji saradnik Gorana Markovića, muzikom vešto kombinujući i uklapajući u atmosferu sve tada aktuelne stilove i žanrove, ne samo zvučno obojio i odslikao atmosferu nego i nadgradio film i doprineo njegovom kultnom i antologijskom statusu, svrstavajući ga među remek dela naše kinematografije. Baš kako je i sama ploča u tom trenutku bila možda jedan od prvih pravih i svakako najbolji domaći „soundtrack“ (jedini koji bi mu u tom smislu mogao konkurisati, onaj iz filma „Ljubav i moda“, osim na singl-pločama, nikad nije ni izdat) tako je i svima drugima postavila „domaći zadatak“ koji je u decenijama koje su sledile malo ko uspeo da ispuni.

Sa ove ploče, koja se, bez obzira na film, mada sumnjam da ima onih koji ga nisu gledali, može slušati i kao autohtono umetničko delo, kao hitovi za sva vremena osim naslovnog instrumentala, ostali su: „Flojd“ sa Dadom Topićem i predivna balada „Zašto“, koja je, da sve bude interesantnije, ujedno i verovatno najbolja pesma u bogatoj karijeri jednog Olivera Dragojevića. I upravo između te dve, prve fank-rokerski duhovite i razigrane i druge setne i melanholične, smeštena je cela gama nijansi raspoloženja ovog dvostrukog remek-dela. I filma i ploče, koja na sebi nosi i pesme koje, ništa manje uspešno i efektno, izvode: Slađana Milošević, Oliver Mandić i Laboratorija zvuka braće Vranešević, a prati ih gripa MAG iza koje se kriju tri petine Korni grupe: Bojan Hreljac, Vladimir Furduj (Simjanovićevi sardnici još iz vremena Elipsa), Josip Boček, Slobodan Marković i Sanja Ilić za klavijaturama i Marina Tucaković kao tekstopisac, u jednom od svojih najboljih izdanja, pre prelaska u neke druge, mutnije muzičke vode.

I da se ne upuštam u analizu ostalih sjajnih i usuđujem se da kažem genijalno, kao rukom sudbine, pogođenih numera sa ove ploče, jer ovo bi ipak trebalo da bude nekakva priča, a teško mi se oteti utisku da pišem nekakav prikaz, tek „Nacionalna klasa“ je, iako ima i drugih naših genijalnih filmova, meni lično najdraži, a samim tim i najbolji jugoslovenski film svih vremena. Zato što je MOJ više nego što to ijedan drugi može da bude.

Te, 1979. godine, dobrim delom zahvaljujući i „Nacionalnoj klasi“ koja mi je pomogla da se „otreznim“, ja sam se oženio, a odmah potom i upisao novinarstvo na Fakultetu političkim nauka, što sam odavno želeo, i bez problema to i završio, našavši se u nečemu što volim, za razliku od mnogih iz moje generacije koji se još uvek traže.