Okupan suncem u rano avgustovsko jutro, Skoplje mi se činilo kao blještavi krajolik na mom tranzitnom putu ka drugoj destinaciji. Uvek me svojom krasotom iznenadi, tihom i nenametljivom privlačnošću me uvek ustavi na par trenutaka kroz koja prodefiluju sećanja na poznate Skopljance, na njihova dostignuća u kulturi, muzici, sportu, nauci… Ostali uzdignuti preko političkih dešavanja me nikada nisu interesovali… Dakako, običan čovek mi je uvek blizu, bez obzira na nacionalnost, veru i poglede…
Piše: Miodrag Marković
Nekoliko puta sam bio u Skoplju, šetao starom čaršijom i bio u raznim restoranima i kafićima, hoću reći i u makedonskim, albanskim i turskim… Uvek sam se prijatno osećao. Trudio sam se da udahnem taj stari miris Balkana, osećaj prošlosti i skučenost tih malih ćepenaka u kojoj prodavci nude svoje stare zanatske proizvode. Iskreno, oni novi, nasađeni spomenici, tako su mi vizuelno odudarali od pravog Skopja i svojom grandioznošću remetili sklad prirode, istorije i lepote samog grada. A u njemu su mnogi Skopljanci rođeni, počev od majke Tereze, Slavka Janevskog (čuvenog književnika), Ljubiše Samardžića i Gojka Baletića (istaknuti glumci), Dragana Lakovića (glumca i muzičara za decu), Gorana Sajića (jednog od najboljih amaterskih fotografa u regionu), grupe Mizar i slično…
Međutim, kada god pomislim ili čujem za Skoplje, uvek mi je prva misao grupa Leb i sol, a zatim Vlatko Stefanovski (iako je rođen u Prilepu). Prvi dodir sa navedenim imao sam preko singla „Devetka“. Tada mi se činilo veoma čudan spoj džeza i roka, nešto slično sam tada prvi put čuo kod grupe Yes i Čikago, ali nisam, kao nadobudni tinejdžer, mogao iste prihvatiti ni na koji način. Bili su mi strani. Ali, Leb i sol je bio nekako drugačiji, prihvatljiviji i slušljiviji. Možda što su bili „naši“. Ne znam. Što sam stariji shvatam svoje zablude, a one su se namnožile, u svim oblastima koje možete zamisliti. Često se pitam, u svom ovom magnovenju svetskih čudesa, gde sam bio, šta sam video i šta sam učinio. U mnogo što šta sam verovao, a tek sad, u zrelim godinama, shvatam da svetom vladaju čarobnjaci iluzija.
Ali, ima i onih pravih čarobnjaka. Jedan od takvih je gitarista Vlatko Stefanovski. Maestro na gitari, virtouz roka, džeza i etno muzike. Balkanskom muzičkom vozu Vlatko je dao izuzetan muzički doprinos, pre svega, na način na koji svira gitaru. U najplodonosnijem vremenskom razdoblju roka, da ne kažem popularne muzike, u bivšoj nam državi, Vlatko je par puta proglašavan i za najboljeg gitaristu godine. Frontmen Leb i sola tokom zajedničke karijere, spajao je veoma pitko rok, džez i etno. Nesporno je da je makedonski melos prebogat narodnim stvaralaštvom, ali je Vlatko prvi to veoma ukusno spojio, proširio broj slušalaca kod rokera, kod ljudi koji vole džez, ali i kod onih koji preferiraju ka izvornom narodnom melosu.
On sve to nije mogao sam. Imao je vrhunsku podršku i ostalih članova benda, sa jednom izuzetnom napomenom, da je početkom osamdesetih godina bendu pristupio i Dragoljub Đuričić, možda i najbolji bubnjar ikada sa ovih prostora. Naravno, moram pomenuti i Bodana Arsovskog, basistu grupe.
Svoj rad Leb i sol je okončao 1995. godine. Bend se 2006. okupio i turnejom obeležio 30 godina postojanja. Nakon toga momci iz benda su definitivno otišli za svojim solo karijerama.
Leb i sol je bio, pre svega, skup muzičara koji su mogli da sviraju sve, koje niste mogli neprimetno da pokradete, grupa je imala svoj identitet i veoma prepoznatljiv zvuk. Što god da su svirali, odmah ste znali ko to izvodi. Prvi taktovi već su vas vodili kroz mirne talase džez roka, mogli ste osetiti lahor makedonskih brda kroz taj etno dekor zvuka, a zatim eksploziju vulkana kroz prste nežno ceđene gitare i dahom nošen ritam moćnog rokenrola.
Ima li ko vremena da pažljivo odsluša njihova prva tri albuma, na kojima preovlađuje instrumentalna muzika, gde sviraju živi ljudi, umetnici koji sebe sama udenuše u instrumente koje su svirali, gde ljudsko savršenstvo dolazi do izražaja bez mašina, bez mnogobrojnih kasnijih nasnimavanja, gde nema „foto šopa“ na vinilu, samo iskrenost, vera, ljubav, nada i ogromno znanje. Sumnjam u ovom trčećem vremenu, u kome je ljudska bliskost svedena na sms i viber poruke,lažne profile i instagram doterane fotografije. Svi lepi, mladi i prepametni. Žao mi je, Leb i sol nije takav. On se sa pažnjom mora odslušati. Njihova muzika daje taj neophodni unutrašnji mir. No to ne može u par minuta prelistavanja, oni nisu usputna stanica vašeg beskrajnog surfovanja po internet idolima beznačajnih lica i muzike oličene besmislenim zvukovima nabacanim na platno bez rama.
Odslušajte „Bistru vodu“, prefinjeni instrumental, preteču mnogih tzv. ambijentalnih sviračkih dostignuća, opustite se u tih skromnih pet minuta, a onda možda probudite duboko u sebi sve skrivene, možda i vama nepoznate, prave ljudske emocije vekovima naslagane od čovekovog uzdignuća do savremenih dana. To je zvuk benda koga više nema, ali tragovi su ostali. Vidim ih uvek kada prođem kroz Skoplje. Osetim taj trak sunca u rano avgustovsko jutro i znam da smo na istoj „Talasnoj dužini“, zemlja, nebo, sunce i ja, bar na tren, onako sneni, nerazbudjeni, ali jaki. Ponudićemo jedni druge hlebom i soljom. Muzika je tu svuda oko nas. Treba li išta više?
