Kuća izlazećeg sunca

Kao klinac, do svoje sedme godine, živeo sam u jednom dvorištu u Bulevaru revolucije (danas Kralja Aleksandra) preko puta Cvetkove pijace, u kom je pored nas, u istim takvim sobičcima sa kujnicama, koje je, saznao sam to tek kasnije, Aca Popović u svojim dramama zvao „partaje“, živelo još nekoliko porodica, sa čoporom dece, među kojima smo najmlađi bili ja i Boško Malenović, moj prvi drug u životu, čiji su roditelji bili predratni vlasnici celog tog dvorišta.

Piše: Duško Antonić

Najstariji među nama bili su Andra i Jovica, koji su u to vreme završavali osnovnu školu. U kakofoniji raznolike muzičke ponude, koja se kroz otvorena vrata iz radio-aparata, koje je imala svaka porodica, mogla čuti u dvorištu koje nam je bilo zajednička dnevna soba, naravno, dominirali su narodnjaci. Danas bi rekli, oni „stari dobri“ koje su voleli i moji roditelji, sa legendarnim pevačima, kao što su Nada Mamula, Safet Isović, Zaim Imamović, Danica Obrenić, Beba Selimović i drugi, čija sam imena kao dete tada pamtio i pesme prepoznavao. I nikakav odnos prema toj muzici nisam imao, ali, dal` zato što sam želeo da podražavam Jovicu i Andru koji su slušali nešto drugo ili su mi se ti neki drukčiji zvuci više sviđali, tek iz mog predškolskog uzrasta kao prve hitove „zabavne“ muzike, kako se to tada zvalo, u pamćenje su mi se urezali: „Marina“, „Mustafa“ i neka pesma „Hej Džo“ (ali ne onaj Hendriksov) za koju nikad kasnije nisam saznao ko je pevao.

Ipak, kao pesme do kojih najdublje seže moje sećanje, pamtim, sasvim prirodno i mom tadašnjem uzrastu prigodnu pesmu „Tata, kupi mi auto!“, koju su pevali Zdenka Vučković i Marko Novosel, čiju ću tu ploču decenijama kasnije nabaviti na nekoj berzi vinila, kao i pesmicu „Potočić i zeko“, zbog čijeg ću se poslednjeg stiha „smrznuo se potočić i zameo ga sneg“ jednom prilikom čak i rasplakati i prvi put u tom smislu „protestovati“ zbog toga što prave „tako tužne pesme“. A to su otprilike i prve pesme iz ove „nenarodnjačke“ muzike, koje sam zapamtio i zavoleo.

Nekoliko godina kasnije, kad smo se preselili na Zeleno brdo i kad je moj otac otišao u Nemačku, prilikom jednog od prvih dolazaka na odmor doneo je i nekakav polovan češki magnetofon – trakaš, marke „Tesla“, i dve trake pune (sedam-osam sati) razne muzike na engleskom. О kojoj sam tada malo šta znao, a od čega se danas, osim da je tu bilo i puno nekog kantrija i šlagera, sećam da sam sav ponosan prepoznao da je tu bila i „Kuća izlazećeg sunca“ (House Of The Rising Sun), koju sam već bio čuo i čudio se kako neka grupa sebi može da da ime „Životinje“. Sav ponosan pozvao sam tada neke starije drugare iz kraja, da čuju šta sam dobio, na šta me oni „oladiše“ konstatacijom da to nisu originalne verzije i da pomenutu „Kuću“ svira ko-zna-ko, ali svakako ne Animals-i.

Ja, naravno, tada kao klinac, o ovoj grupi i njenim članovima, nisam znao baš ništa, kao što nisam čuo ni jednu njihovu „stvar“ sem te. Bolje ću ih upoznati i njihov ogroman značaj retroaktivno shvatati tek u godinama koje su dolazile, kad su se već bili razišli i u novom sastavu postojali kao „prateća grupa“ pevača Erika Bardona (Eric Burdon & Animals), sa brojnim psihodeličnim hitovima (When I Was Young, San Franciscan Nights, Ring of Fire, Sky Pilot…) upravo primerenim mom tinejdžerskom muzičkom „napredovanju“. Baš kao što ću voleti i Alan Price Set, grupu njihovog orguljaša, a posebno, opet koju godinu kasnije, prvi album grupe War (Eric Burdon Declares War) koji i danas smatram jednim od najboljih u istoriji rok muzike. Nekako se namestilo da je i moje muzičko „sazrevanje“ išlo paralelno sa ovom grupom i pre svega Erikom Bardonom. Koji će mnogo kasnije, čak dva puta, gostovati i u Beogradu, a da ga ja, kao svog idola iz detinjstva i mladosti, neću videti. I ni sebi ni njemu nikad neću oprostiti što je „našao“ da dođe u Beograd oba puta tokom leta, kad sam sa porodicom bio na moru, prepušten potom na nemilost generacijskih prijatelja koji će mi o tim koncertima pričati bajke, pomalo „zlobno“ se naslađujući time što ja na njima nisam bio. A „Kuću izlazećeg sunca“ (inače američki tradicional) ću potom slušati u desetinama potpuno različitih (od kantrija do hard rock-a) interpretacija, čak i iz perioda pre Animals- a. Da bi mi u sećanju ostala sjajna „razbijačka“ verzija grupe Frijid Pink, nekakvim prstom sudbine nastala upravo u periodu kad sam već uveliko otkidao na teško-metalne zvuke.

No da se vratim na priču o mom (prvom i jedinom) magnetofonu; osim što sam pomenute trake preslušao desetine puta, godinu-dve kasnije dobio sam i gramofon i na taj trakaš gotovo i zaboravio.

Da ga izvučem iz budžaka setio sam se kad je jedan od starijih momaka iz kraja, Boško Sušić, koga smo svi zvali Sule, u to vreme gimnazijalac koji se nešto bavio radio-amaterizmom, nemam pojma kako, uspeo da napravi radio-stanicu i sakupio društvo koje je kod njega u sobi pravilo radio-program. U tu priču ja, koji sam tada išao u peti-šesti osnovne, ulazim tako što se neko od „kreatora programa“ setio da imam nekakav magnetofon sa gomilom pesama. Naravno da sam se oduševljeno priključio ekipi sa svojim „osnivačkim ulogom“ i da me narednih dana niko, kao ni ostale iz te ekipe gimnazijalaca, nije mogao isterati iz Suletovog „studija“.

Sećam se i da „tehničke mogućnosti“ nisu dozvoljavale emitovanje muzike sa ploča, kojih sam već imao na desetine, ali se zato, iako bajata, muzika sa mog magnetofona vrtela do besvesti. A od svih pesama najviše „Kuća izlazećeg sunca“, iako ne originalna verzija, što tada nikome nije smetalo. Jer, mi smo, uživljavajući se u ovu radio-priču, emitovali i „program“ u kom smo pravili neke „radio-drame“, čitali tekstove iz novina, recitovali neke pesme, izmišljali svašta i… zezali se do besvesti (ne znam šta bih sada dao da to mogu da čujem). A sve se to čulo nekoliko stotina metara u krug u odnosu na Suletovu kuću i ceo kraj je na radio-aparatima vrlo lako mogao da nađe i „našu stanicu“.

I slušali su nas. Sve dok posle nekoliko dana pred „studio“ nije došla Milicija, sa onim kolima sa nekakvom velikom okruglom antenom na krovu, za koju smo posle čuli da se zove „goniometar“. Upadajući u Suletovu kuću „u punoj ratnoj opremi“ i zatekavši tamo nas klince, gotovo sa simpatijama nam rekoše:
– Idite bre deco u pizdu materinu, pa dal` ste normalni. Ne može radio-stanica da se pravi tek tako.

Radio-program više nikad nismo pravili, a Sule je svoja tehnička interesovanja potvrdio time što je kasnije postao inženjer i direktor neke fabrike, a jedno vreme bio i omladinski funkcioner. Što znači da mu ona radio-stanica nije predstavljala „mrlju“ u karijeri.

Retko smo se posle toga viđali i naš zajednički drugar Zoran Glumac, koji je nadimak stekao u pozorišnom amaterizmu, setio me se pre desetak godina, kad je Boško Sušić umro, zamolivši me da napišem neki prigodan tekst za njegov poslednji ispraćaj. Ne znajući baš puno o Suletu iz kasnijih godina, ja sam u taj tekst, koji je Glumac čitao, ubacio i priču o njegovoj radio-stanici. Koju (ispostaviće se) nisu znale ni njegova žena i ćerke, koje sam, nažalost, tek tada upoznao, bog-zna kako mi se posle toga zahvaljujući što su, makar i na taj način, saznale još nešto о njemu.