Kazao sam mu, tako najavljujući da bih jednoga dana o njemu i našem susretu mogao nešto da napišem:
Piše: Zoran Ilić
– Znaš, sve to o čemu nas dvojica pričamo dâ se pretočiti u prozni tekst, u kratki zapis o tebi i o ovom junskom danu. Na papiru sačuvati tvoj promukli glas, zagasli sjaj u tvojim plavim očima, taj prastari mobilni telefon na stolu ispred tebe, kao i rečenica koju neprestano ponavljaš: “Hendriks je najveći!”
Ništa mi nije odgovorio, i ja sam nastavio:
– Možda i jesi u pravu? Možda on i jeste najveći, ali je u svakom slučaju mrtav. Isto tako možemo da govorimo o tome da je otišao prerano, da ga je bezobzirni menadžer navukao na drogu da bi ga bolje kontrolisao. Da, možemo.
Međutim, isto tako, možemo da pričamo i o tvojoj mladosti jer pričajuči o njoj istovremeno govorimo i o mojoj mladosti. Govorimo o tom davnom vremenu…
On je trijumfalno podigao ruku u pravcu crno-bele fotografije na zidu kafića i rekao:
– Pogledaj! To sam ja kada sam imao dvadeset i tri godine. Dakle, godina je sedamdeset i deveta. Da li je pamtiš?!
– Pitaš me da li je pamtim?! Kako da ne! Kada samo pomislim, šta mi se sve dogodilo te davne godine! Završio sam fakultet, onda otišao u JNA…
Ali pre toga sam celoga leta lutao poljskim gradovima: Poznanj, Krakov, Katovice… A, eto, tvoja mladost je sačuvana na crno-beloj fotografiji okačenoj na zidu kafića. Priznajem, retka privilegija!
Kafić u kom smo sedeli se zvao Modžo klub. Taj naziv: na šta vuče, gde vodi, koje prostore otvara?!
Ne, neću nikoga ništa da pitam, ni vlasnika kafića, a ni mog sagovornika već ću prvom zgodnom prilikom ukucati u Gugl: “mojo club”.
Da, priznajem da je Google postao moja opsesija, i da su za mene relevantni samo oni odgovori koje on nudi. Drugima mnogo manje verujem.
A, eto, moj sagovornik iz “Mojo cluba” je bio iz drugog vremena, iz pred-internet vremena. Iz rokenrol vremena.
Rokenrol, opet, ima svoja pravila koja su nemilosrdna. Ako mi ne verujete, onda se setite sudbine Džimija Hendriksa, Dženis Džoplin, Džima Morisona…
Rokenrol ti uzima sve za to malo muzičkog taloga u tvom srcu, u tvojoj duši.
Rakija je klizila niz grlo mog sagovornika. Niz operisano i zračeno grlo. Niz grlo oteto od smrti. I otrovni nikotin se taložio na istanjene glasne žice…
Jedino je muzika kao neka konstanta, kao neki apsolut, ulazila u njegovo uvo, ništa ne ranjavajući, ne povređujući, u njemu. Naprotiv, ona ga je hranila.
I još je rekao: - Koliko dugo nisam slušao muziku!
Svakodnevica ga je prekrila, potpuno zarobila.
A ja, Pisac, na kraju kažem, zaključujem:
– Smrt je daleko ili je sasvim blizu? Ko to zna?! Ko to od nas želi i ko može da zna?! Baš niko! Njen je put krivudav i dug, meandrira, ali, začudo, ka nama ravno vodi!
