Kako je teško biti u miru sa samim sobom, ispoštovati trenutak vlastite sreće na unutrašnju prikladnu zgodu i ni na koji način ne dovesti sebe u poziciju da se povredi drugo biće. Teško je biti u okruženju razuma sile, ali još teže je biti sam u mislima zazidan i okovan u sopstvenom mučnom vilajetu, bez glasa i retka pisane reči. Taj neizrezbareni nemušti opis želja obično se zagubi u lavirintu neostvarenih snova. Bez bola, glasa i mučnog hoda, samo tišina koja prerasta u tihovanje čoveka koji odlazi utabanom stazom ranjenih zvezda.
Piše: Miodrag Marković
Iz otiska samoće nastala je i divna balada Vrime da se pomirim sa svitom od Gibonnija. Nošena svirepim unutrašnjim smirajem u duši velikog pop umetnika, iz prstenastog vala nastaje fini odušak pomirenja sa svima, a tako blizu i saznanja da će se možda u bliskoj budućnosti pomiriti i duhovi u njemu samom.
Gibonni se nada da je konačno došlo vreme praštanja, ona nit kaprica odavno zaglibljena u stratištima grubih reči koje su propuštene kroz zube, a koje se više nisu mogle stići. Prokleta reč i uniženi osećaj slabosti čoveku daju inferiorni utisak lažnog blaženstva i pobede. U ime koga i čega, na raspetim rečima trijumfalnog osmeha i zaboravljenog sukoba kome se početak i ne pamti. Samo ostaju recke na splavu večnosti koji tone uz nepoznatu silu koja ga vuče na dno.
Naći nešto lepo u životu i vezati se za taj dan i čas, a reči, po Gibonniju, su kao perje na vetru, neuhvatljivi u svojoj lakoći, rasuti po oblačcima života i skriveni u ruševinama prohujalih misli, želja i sve one blagosti kojima se čovek za života zavarava. Stojeći ispred svog krajolika od bezdana, bez putokaza i samo svojom sudbinom vođen, čovek u par trenutaka proleti kroz vek kojim hodi, udiše nestvarni miris jetkog vala mora i britkog daha planinskih vrleti.
Reći životu Dobar dan nikada nije teže nego kada se ravnaju računi sa samim sobom, kada se oseti onaj čas koji kucne u srcu i koji tera na mirenje i oprost sa svima. Neke bitke se nikada ne mogu dobiti samo srcem, potrebno je i razum pustiti niz hridi, niz pepeo oljuskan od tragova bola, procediti kroz zube pozdrav životu i nakloniti se pred izabranom sudbinom od Svevišnjeg.
Na koncu, više pesnik no muzičar, Gibonni peva da se sve sa lica čita, ma koliko mi skrivali svoje radosti ili boli, neutemeljeni čitač sudbine sa grimasa odaje naše tragove kroz pustinjske arhive ljudskih stradanja. Poslednji korak u nizu obesnih povečerja i izmučenih svitanja pred ogledalom sudbine, samo će stati i pognuti glavu.
Okidač za, možda, neke bolje dane, može biti i kap prve prolećne kiše, reski vazduh što miluje kosu i poneki skriveni tračak sunca u ranoj jutarnjoj izmaglici. A onda stiže vreme na naplatu svih računa, neotkucani, neovereni, samo ispod nebeskog svoda ispostavljeni, na način na koji ih je nemoguće nenamiriti.
Na konačnoj životnoj gozbi bivamo sasvim sami, na sklopljenoj knjizi radosti tugujemo i brišemo sve krstiće stavljene ispred imena naših bivših dužnika. Balada Vrime da se pomirim sa svitom je priča o svima nama, to je koračnica prošlosti i bluz budućnosti. Samo je takav poeta poput Gibonnija mogao uneti dušu u vetar i šapat u oluju, a ostati nem pred pozivom da stavi poslednju tačku iza slova svog imena. Tek onako za kraj, za ljude sa dušom i stihovima u očima…
Tekst je posvećen Gordani Nikolić.
