Pisao sam u više navrata o izuzetnoj beogradskoj, akustičarskoj sceni. I uvek naglašavao da je u svojim najboljim danima ta scena dostigla kulminaciju kroz rad grupe S vremena na vreme koja je, pored izvođačkih, u svojim redovima imala i nesumnjive kompozitorske autoritete.
Piše: Goran Živanović
Takva prefinjenost, ovde svakako nije bila svakodnevna. Pa čak i tamo gde bi drugi pali na ispitu, oni su za razliku od njih, više nego dostojanstveno i potpuno spontano preuzimali raznorodne uticaje.
Dobar primer za takvu tvrdnju su etno motivi, na ovim prostorima toliko puta zloupotrebljavani kada je popularna muzika u pitanju.
Grupa S vremena na vreme je, za razliku od mnogih i etno koristila na najplemenitiji mogući način.
Naravno, bilo bi nepošteno ne pomenuti još jedan vrhunac u toj priči, a to je kompozicija „Prvi sneg“, koju je na svoj debitantski (i jedini) album, uvrstila grupa Suncokret. Kompoziciju je napisao Dušan Mihajlović – dr. Spira, no ona je doživela svoj kultni status upravo u izvođenju sastava Suncokret.
To ne treba da čudi, ako znamo da je tu postavu – između ostalih – sačinjavao tada najmoćniji ženski vokalni trio – Snežana Jandrlić, Gorica Popović, Biljana Krstić.
Naravno, frontalna figura tog trija bila je Snežana, po mom mišljenju, jedan od najboljih ženskih vokala ikada našeg glavnog grada, a i šire. I možda još važnije – nikada do kraja iskorišćen potencijal, što danas zaista sa žaljenjem možemo konstatovati.
No oni, koji poznaju njene tvrdokorne stavove, ujedno mogu i da shvate njenu harizmu koja počiva upravo na njima. Taj stav, tako potreban u muzici o kojoj ovde pišem – čini se – ponajbolje je ovaploćen od svih beogradskih pevačica, baš u njenom slučaju.
Njena sposobnost da na retko iskren (čitaj: jedino ispravan) način publici saopšti pesmu, omogućila joj je potpuno vladanje scenom, bez isuvišnih meandriranja, tako tipičnih za ovo podneblje.
Jednostavno – glas i stav, koji govori – to sam ja! Možete me mrzeti ili voleti.
Voleli smo je.
Bez zadrške.
Nažalost, taj i takav duhovni horizont, u najvećem je i doprineo njenoj odluci da se zauvek povuče sa scene. Muziku je zamenila makrobiotikom.
Isuviše prerano, danas to sigurno znamo, a njenim povlačenjem i prestankom rada grupe Suncokret, u nepovrat je zatvoreno ono prvo (i najlepše svakako), poglavlje beogradske akustičarske scene.
Kasnije su i „neuključeni“ počeli da se „uključuju“.
Godine koje će potom uslediti doneće tek poneki odbljesak, te prve polovine sedamdesetih.
Tek toliko, da oni mlađi namirišu makar i malo arome tih davno iščezlih vrednosti, a mi stariji da konačno shvatimo šta nismo umeli da sačuvamo.
Možda ćemo makrobiotikom i sačuvati, odnosno produžiti život, za koju godinu. Ali ćemo, sasvim sam siguran, i u tim „produženim“ letima i dalje uludo i besciljno posrtati u ponorima naše duše, uzaman tragajući za onom iskonskom, božjom ljubavlju, koja je oplemenjuje, pa i hrani.
A umetnost je, čini mi se – najviše nalik Bogu.
Dok to ne shvatimo – ostajemo tek poniznici svojih života.
