Priznajem, umara me životna svakodnevica, isti ritam danima, mesecima, godinama. Iste priče, bajke nikada ne ostvarene, neponovljivi istorijski dogadjaji u stalnom opticaju, ta srećna budućnost samo što nije pokucala na vrata. Radost se svela na treptaj oka, blic, na protok trenutka… Mrvica tamo nekakve sreće, svela se na puki slučaj, ekces, incident… Naravno, tu počinju da marširaju i podsećaju da su uvek tu oko nas zdravstveni problemi koji s godinama stižu. Ali nema veće bolesti no lenjosti. Ona razara žešče od svake oklopnjače. Naravno da i mene to ne zaobilazi. Nema tog adrenalina u kontinuitetu koji čoveka može držati na duže staze, a u već opisanoj svakodnevici, to je nemoguća misija.
Piše: Miodrag Marković
Moj kum Dejan, izuzetna osoba na svaki način, skroman i tih, prkosi ovoj bučnoj svakodnevici i galamdžijama na svoj način, a pre svega radom u poslu koji obavlja. Tu je nesporno elita, ali koga briga za to, druge stvari se cene… Umetnička duša, crtanje mu izuzetno leži, ali voli i muziku. Ima tome godinu dana kada me je, već sam i zaboravio kako, prevario ovako lenjog i učmalog, da odemo na koncert muzičara za koga nisam čuo, možda sam samo pretrčao preko njegovog imena kada se pojavi na pretraživaču novijih muzičkih dešavanja i to je sve, a svakako ga nisam registrovao.
Moj drug iz rane mladosti Aleksandar Saša Delibašić sada se bavi producenskim radom. Na ovo podneblje već godinama unazad dovodi mlade grupe i muzičare iz inostranstva da predstave svoju viziju ostvarenja za neku njima srećniju muzičku budućnost. Još uvek nije zablistao sjajem koji želi i nije ostvario svoje muzičke snove, a pogotovo to nije finansijski realizovao. Lično sumnjam i da hoće… U pravi rokenrol nikada nisam gledao kroz novac i glamur koji nosi isti. On je prošle godine, nekako u ovo vreme, na ove prostore gladnog rokenrola doveo muzičara za koga moja malenkost nije čula, ali svakako ni obratila pažnju na istog.
Na sceni je delovao nenametljivo, skromno, sa naočarima pravi štreberski tip. Više je ličio na knjiškog moljca, koga tek razjeda učmala svakodnevnica. Ali kada je uzeo u ruke svoj telekaster i zasvirao prve taktove sa, tada njegovog novog, trećeg po redu, albuma „Heart shaped shadow“, znao sam da pred sobom imam veličinu, ona koja se ne meri sjajem glamura, već vernog poklonika pravog roka, pustinjskog razbojnika koji traži svoje vetrenjače. Ime mu je John Paul Keith.
Taj Amer je te večeri ostavio i srce i dušu na sceni, priredio pravo rokersko veče u tih sat i po sa svojim pratećim bendom, pustivši trag duboko iznad svetlucavih žmirkavih zvezda. Bilo je tu svega, klasičnog roka, rokabilija i kantrija. Bend je zvučao uštimano, sjajna ritam sekcija. A gitara perfektna. Na trenutke me je John podsećao na mladog Marka Knopflera, pogotovo sa njegovih početaka. Videlo se, bolje reći osetilo se, da je John usavršio muziciranje po barovima i muzičkim studijima pomažući u svirci drugima muzičarima, to sviranje kao druga gitara, oseti se kada drži ritam, a ujedno dalo je mogućnost ritam sekciji da se razmahne.
Džonov glas je kristalno čist, jasan, na trenutke podseti i na moćni Prislijev glas, malo na Badi Hola, a meni lično i na starog Kostela. Nema šta, umerenim koracima Džon ide ka nekom njegovom zacrtanom vrhu, marljivošću i skromnošću osvaja. Tako je i mene osvojio kao da je neko od nas, neko koga znaš dugo, tu je oko tebe, ne primećuješ ga, a opet znaš da to što radi vredi. Sumnjam da će ostvariti svoj američki san, ali ja, koji odavno ne verujem ni u šta, svakako nisam kompetentan. Džon to svakako jeste.
Prvi album „The man that time forgot“ objavio je 2011. godine, drugi „Memphis circa 3AM“ 2013, a treći „Heart shaped shadow“ 2018. godine. Ove godine treba da izađe album „The rhythm of the city“.
U mojoj kolekciji vinila tokom prošle godine najslušanija ploča je bila baš „Heart shaped shadow“, potpisana od gore navedenog autora posle opisanog koncerta. Stisak ruke i par reči, zaželeh mu sreću, on se učtivo potpisa na mom maternjem jeziku i zahvali. Mali veliki čovek. Sjajan muzičar. Živi dokaz kako rad iskristališe uspeh, to se naprosto osećalo u komunikaciji sa tim čovekom. Strancem, a opet nekako domaćim, lokalcem u kafiću preko puta… Najjednostavnije je ujedno i najbolje, bez gordosti i lažne taštine.
Što se tiče albuma „Heart shaped shadow“ materijal je ujednačen, mada malo više od ostalih se izdvajaju Something so wrong i Do you really wanna do it, ali nema numere uz koju ćete ostati ravnodušni. Ako budete u prilici svakako ga preslušajte, nećete zažaliti i bolje ćete se osećati u svakodnevnim pokušajima da promenite dosadu popodnevnog smiraja dana.
A ja opet moram biti zahvalan kumu što me prevari i trgnu iz moje lenjosti, Aleksandru Delibašiću što me upozna sa Džonom i bendom, a samom Džonu što mi svojim potpisom na originalnoj ploči garantuje izuzetnu vrednost iste u 22. veku i možda ogromnu cenu neko i naplati ako on uspe u muzičkom svetu. Naravno, sve pod uslovom da opstane vinil. Kao i svet koji sada poznajemo. Za vinil šanse su fifti-fifti, za svet ne znam, ali sumnjam u polovične šanse opstanka istog u sledećem veku. No, ne brinite, sve moje procene su bile, manje više pogrešne, malo onoga što sam zaokružio je i uspelo. Opet što sam stariji, bar mi se čini, manje grešaka pravim, jer racio nadvlada strast.
