Sinoć sam vodio jedan jako zanimljiv razgovor sa starijim sinom. O muzici i muzičkoj industriji.
Piše: Goran Živanović
On mi je izneo jednu dosta interesantnu tvrdnju. Naime, po njegovom mišljenju, u ne tako dalekoj budućnosti na sviranje nekog instrumenta gledaće se slično kao što se danas gleda na stare zanate. Na umeće i znanje kojim su vladali neki stari velemajstori. I još mi je rekao da samo čeka da se pojavi algoritam koji će moći da izmisli melodiju, kako bi se zadovoljile potrebe širokih masa.
Hm!?
Nije nemoguće, zaista. Šta više, vrlo je verovatno da će tako i biti. Ako makar i malo usredsredimo pažnju na istorijat popularne muzike, nemamo previše razloga za optimizam. Muzička industrija je postala toliko beskrupulozna, da jede samu sebe. Znači, proces koji koincidira sa svim ostalim na našoj planeti.
Ljudska vrsta u svojoj pohlepi i bezumlju, polako ali sigurno seče granu na kojoj sedi. Planeta nam odavno šalje znake da se urazumimo i da smo preterali. Ne vredi. Tako je muzička industrija uništila na prvom mestu kreativnost. Ili je bacila u duboku ilegalu. U underground kanale.
Počelo je od „nabildovanih“ virtouza. Veliki izdavački koncerni, nametnule su vratolomnu brzinu, tj. tehniku, kao merilo umeća i nivoa svakog izvođača. Sviranje sa merom, istančanim ukusom, filingom, odjednom više nije bilo moderno. Zašto? Pa zato što je industriji bio potreban cirkus. Cirkuska predstava!
Jednom davno, pitali su R.M. Točka, kada je bio u zenitu poularnosti, koji gitarski instrumenatal je tako osmišljen i odsviran, da se on ne bi usudio da ga izvodi pred publikom? Bio sam tada mlad i zapanjio me je njegov odgovor. A on je glasio: „Albatross“, grupe Fleetwood Mac, odnosno Peter-a Green-a. Tada sam mislio da on to može da odsvira bez po’ muke. Ali kasnije sam razumeo: Ne postoji škola, ni tehnika, kojom treba da se ovlada, da bi to zvučalo tako. A tek da se tako nešto osmisli? Nemoguća misija. To dolazi iznutra. Kraj.
Mnogi su ipak pokušali to da sviraju. Pa čak i David Gilmour, koga inače neobično cenim. Ali nije to to. Žao mi je stvarno. Ali ipak nije.
I sad kad pogledamo, recimo grupu The Beatles; Pa gotovo njihov ceo repertoar je poput „Albatross-a“. Sa merom i dušom.
Ali muzička industrija hoće nešto sasvim drugo. Pogledajte recimo klince koji nastupaju u ovim predstavama tipa, „ja imam talenat“ i slično. Poneki od njih stvarno vladaju instrumentom, da se čovek iskreno zadivi. Ali šta mislite koliko njih će zaista napraviti respektabilnu karijeru? Gotovo niko. Nažalost.
Industriji zabave je potreban cirkus. Kada se jedna predstava završi, u arenu ulaze novi gladijatori. Oni prvi su odbačeni kao upotrebljen toalet papir i po običaju ubrzo zaboravljeni od svih. A i sami akteri će prebrzo izgoreti u svemu.
Nekako u ovakvim i sličnim pričama, uvek se setim jedne koja govori o prvim Hendrix-ovim nastupima u Londonu. Naravno, tu je bila prisutna elita tamošnjih gitarista, koja je u Jimi-ju dobila neviđenu konkurenciju. Svako je reagovao različito. Legenda kaže da je Clapton gledajući Hendrixa prvi put na sceni, uhvatio za ruku Pete-a Townshend-a i gotovo zaplakao. Mnogo smireniji bio je Jeff Beck. Na pitanje novinara šta misli o novom gitaristi, odgovorio je: „On je izuzetan, više nego sjajan. Plašim se samo tolikog prebrzog i neočekivanog uspeha. Brzo će ispucati sve fore, a gladna publika će tražiti još i još…“ Komentar nije potreban.
I za sam kraj da se vratimo na početak ove priče. Genijalni Frank Zappa je još davne 1979. godine objavio trostruki album, odnosno rock operu – „Joe’s Garage“. Glavni junak je „Centralni istraživač“ koji pripoveda priču o mlađanom Joe-u, koji i pored izričite zabrane vlade da se bilo ko bavi muzikom, osniva svoj garažni bend. Ubrzo dospeva u zatvor, a nakon izlaska biva proglašen ludim i završava u psihijatrijskoj ustanovi gde i umire. Na samom kraju, Joe „svira“ svoj poslednji imaginarni solo. I to je biser nad biserima nazvan „Watermelon In Easter Hay“. I tu se već u samom naslovu govori o sukobu onog sintetičkog i organskog. Da bi se to izvelo (ili osmislilo), potrebno je ono iznutra. Kao kod „Albatross-a“. Sve drugo ne igra uopšte.
A što se tiče celokupne Zappine opere Joe’s Garage“? „Centralni istaživač“ ili možemo reći i „veliki brat“. Davne 1979. Zvuči poznato, zar ne?
