Bila je valjda 1971. godina kada sam, mislim na „Džeraldovom magnetofonu“ na Dvesta-dvojci, prvi put čuo grupu Chase i njihov istoimeni prvi album. Nedugo potom i na top-listama se pojavio singl izdvojen sa ove ploče koji se, da stvar bude zanimljivija, zvao „Get It On“, isto kao i istovremeni veliki hit u to vreme mega-popularnog Marka Bolana i njegove grupe T. Rex.
Piše: Duško Antonić
Ove dve istoimene, a tako različite, pesme bile su u isto vreme i na top-listama u Americi (gde je pesma T. Rexa upravo zbog toga dobila i drugi naziv), a meni se grupa Chase izuzetno dopala svojom, činilo mi se progresivnijom i rokerskijom verzijom džez-rok pravca sa izraženim duvačkim sekcijama, kojim su do tada suvereno vladali Blood, Sweat and Tears i Chicago, a koji su polako, potrošivši početnu inspiraciju i promenivši brdo članova originalnih postava, polako počinjali da me smaraju u svom manirizmu. Nasuprot njima, Chase su bili sveži, ubitačno energični, originalni i nadasve su me (kao i mnoge druge) osvojili vrištećim duvačima koji su „parali nebo“. A predvodio ih je iskusni i u džez krugovima dobro poznati trubač Bil Čejz po kom je grupa, potkovana odličnom ritam sekcijom, i dobila ime.
No, bez obzira koliko da su mi se sviđali, u to vreme, kad je Bog hodao po zemlji i kad su sjajne grupe izdavale fenomenalne ploče gotovo iz dana u dan, to sve je bilo teško i pratiti, a kamoli i kupiti sve ploče koje sam želeo. A drugog načina da sve to čuješ, osim nekih (najčešće nekvalitetnih) ređe magnetofonskih a češće kasetofonskih snimaka sa radio programa nije bilo. Zbog toga sam nemilice kupovao domaća, licencna izdanja (koja su bila mnogo jeftinija), dok sam za originale morao da se „uobročim“. A među prioritetima koje sam morao da nabavim Chase su nekako uvek bili tu negde. U trenutcima kad bih se našao u inostranstvu i kad sam bio u prilici da odjednom kupim više ploča, njihove albume nekako nikad nisam uspeo da nađem, koliko zbog toga što u Nemačkoj, gde sam najčešće išao, nisu bili preterano popularni, toliko i zato što ni ja baš nešto u svom tom izobilju nisam previše kopao zbog njih.
Bilo kako bilo, njihov rad sam iz prikrajka pratio, tu i tamo čuvši ponešto i sa naredna dva albuma, koja su izdali, pre nego što su članovi, u međuvremenu poprilično izmenjenog, benda, među kojima i njihov vođa Bil Čejz, izginuli u avionskoj nesreći 1974. godine.
Koliko zbog toga, a koliko zato što mi se njihova muzika stvarno (sve više samo kroz sećanje) sviđala, rešio sam da, kad na njih negde naletim, nabavim sva tri njihova regularna LP-ja. No, obilazeći u Nemačkoj uglavnom jedne te iste prodavnice, a prestavši u međuvremenu da ploče naručujem poštom, u gomilama vinila po kojima bih satima kopao (na užas moje žene) nikad nisam naleteo ni na jednu njihovu. Osim jednom, dal` u Minhenu ili u Parizu, kad sam našao nekakav dupli album, kompilaciju pesama sa njihova tri albuma, kombinovanu sa nekim živim snimcima. I, budući da sam već davno pre toga rešio da nabavim sva tri njihova regularca, a to očito nije bilo to, ne kupih taj dupli LP. Da bih se zbog toga potom kajao godinama, svaki put kad bih se setio, ili kad bi se u nekom društvu našao još neki „manijak“ koji se sećao ove grupe, a koja je vremenom polako tonula u zaborav.
Bio je decembar turobne devedeset-treće, negde pred Novu godinu i ja sam, odlazeći na posao u Dom kulture „Vuk Karadžić“ u kom sam tada radio, izašao iz tramvaja stanicu ranije i, ko bi se sad setio zašto, svratio na Đeram pijacu, na kojoj tog mračnog i hladnog jutra jedva da je „radilo“ desetak tezgi. Pored jedne od njih stajala je mršava i zgurena starica od osamdesetak godina, koju je, kao i mnoge u to teško vreme, muka naterala da na prodaju ponudi pregršt drangulija: nekoliko polomljenih štekera i zarđalih šrafova, na parče drveta nalepljenu razglednicu „Uspomena iz Vrnjačke banje“, jedan ulubljeni poklopac od šerpice na tufne i… jednu veliku ploču bez omota sa žutom „Epic“-ovom etiketom, što na trenutak privuče moju pažnju, jer, imao sam taj podatak u podsvesti i kad o tome ne razmišljam, sa tom kompanijom ni jedna od naših izdavačkih kuća nije imala ugovor. Što je značilo da je ploča original. Uzevši je u ruke i primetivši da nije značajnije izgrebana, na moje veliko iznenađenje, na etiketi pročitah da se radi o prvoj, istoimenoj, ploči grupe Chase, na kojoj je prva stvar na A strani i njihov najveći hit – „Get It On“.
– Koliko? – upitah mehanički, shvatajući da je pitanje izlišno i da se iza odgovora, od ne znam koliko miliona dinara, u stvari krije tek nekoliko feninga.
No, ja u tom trenutku u džepu nisam imao ni te feninge ni te milione, ali sam u futrolici sa dokumentima, među kojima su bile i vozačka i saobraćajna dozvola, za auto koji je cele te godine zbog cene goriva, koje se isključivo prodavalo u plastičnim flašama na ulici, stajao parkiran u dvorištu, imao „zlatnu rezervu“ – u vidu deset nemačkih maraka. Koje su u tom trenutku predstavljale pravo bogatstvo.
Uz jedno nepotrebno „sačuvajte mi ovo dok se ne vratim“, izađoh s pijace do Bulevara i među mnoštvom dilera koji su, kao ose između načičkanih kioska, zujali ono čuveno „Devize! Devize!“, nađoh jednog koga poznajem, a koji je bio voljan da mi od deset maraka u dinare zameni jednu, uz kusur od pet u papiru i četiri u metalnim monetama. Koje su u to vreme bile regularno sredstvo plaćanja, pa je bilo dana kada hleb kod privatnika, a o cigarama da i ne govorim, nisi mogao kupiti bez desetak feninga.
Nakon nekoliko minuta, zadovoljan zbog uspešno izvršene transakcije, s pregršću sveže odštampanih miliona dinara dobijenih za onu jednu nemačku marku, vratih se do pomenute tezge i, pruživši staroj gospođi traženu sumu, više za sebe, promrsih:
- Šteta što nema omot.
- Ima sinko! Ima omot. – odgovori starica, dižući nekakvu plastičnu mušemu kojom je prekrila tezgu i vadeći ispod nje sasvim solidno očuvani originalni omot – Samo sam ga sklonila da se ne pokvasi od ove susnežice.
Sad već sav srećan tutnuh joj, iznenađenoj, još par novčanica pride, i uz obostrano zahvaljivanje krenuh sa dugo željenom pločom pod miškom ka „Vuku“.
Ne setih se tada, a kasnije je nikad više nisam video, ako bih je i prepoznao, da pitam – otkud joj baš samo ta jedna ploča među svim onim drangulijama na tezgi.
U godinama pre, pa i posle toga, sve do danas, dešavalo mi se da na pijacama kupim razne zanimljive ploče, ali ih je uvek bilo više i uvek sam morao da preturam po gomilama raznih, često pocepanih, oštećenih i izmešanih omota, sa iskrivljenim, pa i polomljenim pločama unutra, u najrazličitijim kombinacijama muzičkih žanrova, od Lepe Brene, Riblje čorbe, Beatles-a, Deep Purple-a i Michael-a Jackson-a, do Bahovih fuga i Betovenovih sonata u istoj kolekciji, ali mi se i bukvalno nikad nije desilo da kod nekog nađem jednu-jedinu ploču – i to baš onu koja mi treba. Koju sam, obišavši „pola Evrope“, tražio decenijama. I to kod babe od osamdeset godina, među iskrivljenim ekserima i okrnjenim rakijskim čašicama.
Pričajući ovu priču godinama potom, naravno uz obavezno puštanje te ploče, i izazivajući s njom najrazličitije komentare, sve su mi više padale na pamet i neke zaumne teorije – da je to možda bio i neki prst sudbine, test ili, Bog bi ga znao, nekakav predznak.
Jer, možda to i nije bila neka baš tako obična baba.
