Ove godine se navršava 40 leta od objavljivanja prvog studijskog albuma grupe Idoli. Snimljeni materijal je po mnogo čemu neobičan, a pogotovo je bio drugačiji u vreme svog nastanka. Oko njega je bilo i pozitivnih i negativnih mišljenja kada se isti pojavio na muzičkoj sceni. Album je koncepcijski urađen, po motivima stvaralaštva sjajnog srpskog pisca Borislava Pekića, a po istoimenom njegovom romanu, album je i dobio ime. Kako je vreme prolazilo, album je dobijao na značaju i težini, mada teško se može izdvojiti neki ekstra hit, no gledajući ga kao celinu, lagano, ali sigurno, kritika ga je prihvatala i veličala, tako da je te 1982. godine proglašen albumom godine.
Piše: Miodrag Marković
U svetu muzike Idoli su postali popularni pesmicom „Maljčiki“, urađenoj u tada popularnom ska maniru, ista se našla čak i na švajcarskoj top listi, mada su mislili da je reč o ruskoj, a ne jugoslovenskoj grupi.
Taj singl je proglašen pesmom godine 1981. od strane onadašnje kritike. Nakon toga uzimaju učešće na legendarnom kompilacijskom albumu „Paket aranžman“, da bi izdali mini lp sa 6 odličnih pesama koje su imale sjajnu prođu. EP je prodat u zavidnih 200.000 primeraka, što je tada bila i te kako odskočna daska za mladi bend. Sada, kada bi se skupili svi izvođači sa prostora izbrisane nam države, mogu da sanjaju o navedenoj cifri. Sa takvim osnaženim elanom bend je ušao u studio sa ciljem da stvori svoj prvi pravi album.
Bili su i te kako popularni u vreme snimanja albuma, međutim, iako su svirali u prvoj ligi Jugo roka, nisu bili lideri, ni po čemu se nisu izdvajali od drugih bendova sa kojima su bili rame uz rame. Idoli su ušli u studio, snimili materijal i onda stali… Želeli su da budu drugačiji od drugih, da ostave nešto iza sebe što će biti pamtljivo. Izbrisali su snimljeni materijal i ponovo usnimili album onako kako ga sada poznajemo. Njihovi dugosežni pogledi jesu ostavili trag, ali ne i kod šireg auditorijuma. Naime, album koji će biti proglašen od strane muzičke kritike za album godine, a kasnije i za album stoleća, prodat je za tadašnje prilike u malom tiražu od svega 50.000 primeraka.
Neobičnost albuma kreće od samog omota ploče. Dizajner je bila Goranka Matić, a detalj na omotu je usnimila sa tkanine na ikoni svetog Nikole izloženoj u Narodnom muzeju Srbije u Beogradu. Još veća atrakcija na omotu je što se prvi put ćirilica koristila na nekom muzičkom izdanju. Ploču je objavio zagrebački Jugoton.
Idoli su hteli biti drugačiji, odmah prepoznatljivi na prvi ton. Pokušaj spajanja Pekićeve filozofije i elemenata pravoslavlja, sa stidljivim i skrivenim porukama protiv velikog vođe i njegove zaostavštine, nije odmah naišao na razumevanje i prijem kod slušalaca. Album je definitivno bio urban, osećao se taj bat muzičkog koraka po pločniku velikog grada, savršena dikcija i perfomans koji vodi u drugačiji svet, ali teško da je u ono vreme mogao biti toliko vidljiv, još teže razumljiv. Svakako ne na prvo slušanje. Ima još jedna neobičnost vezana za album, a to je da ni jedan, ali ni jedan, video spot nije urađen sa ploče „Odbrana i poslednji dani“.
Bilo je to drugačije od bilo čega što su Idoli ranije radili, a pogotovo u odnosu na ono što će tek naići u komercijalnom smislu, mislim na nesrećni album „Čokolada“, koji je prodat u više stotina hiljada primeraka, ali da je u kvalitativnom smislu, kada se poredi sa „Odbranom i poslednjim danima“, decenijama iza istog.
Na samom albumu preovlađuju sintisajzeri koji su skoro u svakoj numeri noseći, osim u par pesama. Tu je mnoštvo udaraljki i duvačkih instrumenata koji su obojili projekat, kao i popriličan broj programiranih instrumenata, što sve daje posebnost samom albumu. Sva ta osobena individualnost možda se najviše ističe u temi „Glavna ptica“ gde se song završava sa stihom „Nije vreme za strah“… Kao da iz samo jednog takvog stiha kulja ono sve što se nagomilalo decenijama unazad u smislu istorijsko sociološkog previranja. Nije vreme za strah nikada, ali… Svako vreme nosi nečiji žig, nečiji stisak, neku lažnu pokoru i bledi prepev sopstvenih reči koje se vremenom pretvaraju u egoistični eho.
Nisam siguran da je „Odbrana i poslednji dani“ najbolji rok album sa ovih prostora u prošlom veku, da je interesantan i upečatljiv – naravno da jeste, da su poruke koje nosi snažne i proročanski usmerene ka nekim vizijama u budućem vremenu, a koje mi ostavljamo lagano za sobom, sigurno da jesu. Kada kažem Idoli uvek pomislim na „Odbranu i poslednje dane“, a kada je reč o pomenutom albumu uvek stavljam jednakost između njega i Idola. Za mene su pravi Idoli bili predstavljeni kroz ovaj album, ne kroz „Maljčike“ i „Čokoladu“, to su samo pesmice za simpatičan provod, a ono što je davalo temelj grupi je već opisani materijal sa svim porukama, kako muzički tako i tekstualno, uostalom zato se i pamti posle četiri decenije od obljavljivanja. A vrlo dobro znam da se isti i dan danas sluša, sa pažnjom i povišenom setom. Sve to iz samo jednog razloga – ima kvalitet i vredi. Drugi razlozi za slušanje mu i ne trebaju. Odavno su Idoli otišli svako svojim putem, no voleli ih mi ili ne, otisak u muzičkom vremeplovu su ostavili.
