Svaka reč ima svoju težinu. Nekad je laka kao perce, a nekad je teška kao srednjovekovni okov. Nekad je nežna kao svila, a nekad gruba kao težačke ruke, nekad miluje, a nekad je prejaka do smrti. Reč je ono što izdvaja čoveka od drugih bića, ona veza između misli i pokreta, prijanja uz čast i obraz.
Piše: Miodrag Marković
Reč, moćna, tiha, sama i u društvu, sve zajedno i ujedno. Od pamtiveka ljudi su se trudili da zabeleže istu, na onaj ili ovaj način, sve dok se pisma nisu osavremenila i postala svima dostupna. Ništa lepše od zabeležene reči. Pogotovo ako ima smisla, ako vredi i upućuje na opšteprihvaćene vrednosti savremenog društva. Tu ne mislim na par godina unazad, već na decenije koje prođoše mimo nas, kao letnji vetar, a ne osetimo ga.
I opet reč, čarobni stih što pokreće ljude. Uz muziku, prija, godi, a onda zaboli. Onda pitanje čemu to, ako je sve prolazno, podložno zaboravu i sudu vremena. Vreme, taj tužni faktor koji iskristališe misli i dela, daje kritiku za sve ono što ste nekada radili ili niste, a mogli ste i, što je još gore, trebali ste. Čast mi je da u nekoliko crtica, kao moje isključivo sebično viđenje, predstavim nobelovca, muzičara i poetu, buntovnika i sledbenika ljubavi i istine, čoveka, koga možete voleti ili ne, ali ga u svakom slučaju morate ceniti. Ne zbog ovovremenske nagrade za životno delo, nego zbog svega onog što je izgovorio i odsvirao u poslednjih pola veka. Bob Dilan, u stvari Robert Allen Zimmerman.
Lično za mene poeta u rok stvaralaštvu. Neprikosnoven muzički stvaralac, uz reči, teške, opore, surove, ali istinite. Reči koje bole, koje stalno opominju kuda idemo, zašto smo tu gde smo, a uvek želimo više. Mislimo da smo bolji od drugih, pametniji i vispreniji, ali da se uvek umeša neka zla sudbina. Uvek je ona kriva za sve. I opet ta reč, izgovorena i zapisana, a vreme odlazi, već danas sutra će biti juče, a sutra je opet daleko. Kada Dilan izgovori reč uz gitaru i zapita sve nas koliko ima do kraja puta, naravno da neće dobiti odgovor, on tu nije ni presudan, ali čovek treba da se zapita kuda ide, a pogotovo s kim. Da pređeni put ne ostane uzaludan, da ostane neki trag, slika ili, bar, reč. Sa velikim R.
Tako je Dilan stao uz književne veličine kao što su Kipling, Tagora, Šo, Hese, Hemigvej, Kami, Sartr (odbio Nobelovu nagradu), Pamuk i naravno, naš Ivo Andrić. U muzičkom carstvu Dilan je odavno nemerljiva veličina, rame uz rame sa elitom svetskog rokenrola, a te 2016. je i književni svet priznao vrhunskog poetu, majstora reči.
Dilan je oduvek imao ono nešto što ga odmah izdvaja od drugih, tu lepršavu reč, snažnu do jeze, koja peče poput vatre i ledi one protiv kojih je digao glas. I opet ta reč, uz muziku, koja je samo pratilja njegovih osećanja. U jednom momentu njegova reč pokrenula je svet, bila je plamteći bljesak u nezadovoljstvu mladih u vreme kasnih šezdesetih godiona prošlog veka.
Da li je Dilan bio vrhunski gitarista, svakako da nije. Njegove vokalne sposobnosti naravno da su uvek bile upitne, kao i sviračko umeće, ali ta reč koja je klizila niz njegove usne, opora i puna besa, puna istine koja je tadašnji establišment itekako zabolela.
Nije bio sanjar, ni mističan, nije bio ni lider u poslu koji je decenijama stvarao, ali je plenio svojom neobičnošću, jednostavno izdvajao se od drugih, bio je prepoznatljiv po prvoj noti i prvoj reči koja ide ka slušaocu, odnosno gledaocu. Sada bismo rekli pratiocu.
Od 1962. godine kada mu je izašao prvi album, do danas, a naređao ih je preko 40 (meni poznato 44), od Duvanja u vetar do pevanja klasika muzičke kulture roka, kao što je poslednji album gde je pevao songove od Džoni Keša, ostavio je neizbrisiv trag u muzici i poeziji. No, pamtiću ga po Reči, sa velikim R, koja opija, ima smisao i poruku, a nije fraza. Taj Božji dar u njemu, kao muzičar i pevač, u potpunosti je ostvario u smiraj svoje muzičko- spisateljske karijere. Otpevao je i odsvirao skoro sve što savremena muzika može dati. Bio je akustičar, roker, kantri pevač, svirao je i pevao džez numere. Ipak, uvek je bio poseban. Ima taj bluz motiv duboko u sebi, tu senku tuge što ga prati svo vreme.
Da, Dilan je definitivno zaslužio priznanje svih priznanja, odnosno Nobelovu nagradu, njegova poezija je spoj iskre mladalačkog bunta i čoveka punog iskustva. Tonovi iz njegovog klavira bole, otvaraju dušu, a reči režu, pravi noćni bluz.
I opet lično, najdraži mi je album Slow train iz 1979. i istoimena numera. Reč je o sporom vozu koji stiže, ide kako ide, kao i život, ali na kraju ipak stigne na odredište. Kako tako, borimo se, padamo, dižemo, tugujemo, ali idemo… Važno je znati gde i s kim. Možda nikada i ne stignemo, ili bar mislimo da smo okasnili za sve godine koje stratismo suludo u verovanja u neki drugi život i svet. Nema drugog života i sveta, do časti i vere u sebe sama, onda možemo i pokucati na nebeska vrata. Ko zna, možda se i otvore…
