Sve u životu ima svoj uspon i pad. I jednom i drugom prethode događaji koji vode u nekom smeru. Gde, tada se to još uvek ne zna i ne može se znati. U kulturi postoje ostvarenja i uobličeni događaji koji se vremenom tako fino zacementiraju da nema pomeranja istih kada dosegnu vrhove u svojim delima koja odolevaju vremenu. To nežno nagrizanje od strane novog doba, u svom okrilju nosi svakodnevna iskušenja, lagano stvarajući neku patinu, koja, kako otkucavaju sati odlazeće epohe, stvara neko posebno bogato okruženje. Savršeni dodir sa izrečenim varijacijama u delima uprizorenja jednog vremena i njihov dah moguće je osetiti samo kod pravih umetničkih veličina, jer ono što ih izdvaja od svih drugih nije njihovo bogatstvo i način života, već ono što će godinama posle sklopljenih korica knjiga, spuštene zavese, odslušanog albuma ili koncerta, ostati u svesti običnog prolaznika kroz ovozemaljski život, da pronosi u svom sećanju i nadogradnji sopstvenih osećanja. Živeti za takav način zadovoljstva ljudskog duha zaista vredi.

Piše: Miodrag Marković

U rok istoriji počivaju mnoga ostvarenja vrhunskih stvaralaca, koji odavno nisu među nama, ali pokreti njihovi šume kao najsmireniji talasi obogaćujući i dan danas muzičke ukuse onih što znaju da uživaju u istima. Jedno takvo kulturno izobilje 12. maja ove godine navršava pola veka svoga postojanja. Reč je o remek delu Rolling Stonesa iz 1972. godine „Exile on the Main St.“ (Izgnantsvo na glavnoj ulici). Tadašnja postava Džeger, Ričards,Tejlor, Vots i Vajman, ostavili su trajno zaveštanje o svom postojanju kroz dupli album i osamnaest pesama, isprepletanih kroz niti bluza, roka, akustike, psihodelije i ostalih dostignuća koja je nosila tadašnja popularna muzika, da i u sadašnjim vremenima oslikava nepokorivu snagu njihovog pogleda u svet muzike.

Rane kritike albuma, one koje su ispisivane kroz muzičke časopise, dnevna i povremena izdanja, nisu nagoveštavale koliki artefakt, dijamant, leži na njihovim rukama. Sve se to dešavalo iz prostog razloga što pisati o nekom delu posle samo nekoliko dana od izlaženja, retko je zadatak koji se obavi valjano i uspešno. Uzvišenost istog, ili promašaj, ne može se sagledati trenutno, neophodan je protok vremena, potrebno je da i samo pregnuće umetnika sazri, odstoji, nešto poput kvalitetnih pića. Razdoblje između izlaska albuma „Exile on the Main Streets“ i složenog percipiranja muzike s početka sedamdeseth godina prošlog veka, uvek ostavlja mali zazor između klasika tadašnjeg rokenrola i uspinjanja ka lestvici besmrtnih ostvarenja.

Zanatski album briljira. Još uvek mladi, ali nabrijani stečenim višegodišnjim iskustvom, Džeger, Ričards i kompanija su pronikli u same korene rokenrola, vešto nadzidavši na temeljima bluza i soula tračice svoje buduće karijere, pretočivši ih kasnije u pravu bujicu unikatnih scenskih nastupa. Dok su, u međuvremenu, terorisali vlastite živote, bežali od sebe samih, kako u alkohol, tako i u druge opijate, u par godina pre izlaska albuma, počeli su, a nesvesni toga, valjati nešto isuviše krupno, dok je njihova popularnost rasla. Naravno i račun u banci, koji ih je i te kako održavao u njihovim padovima i konstantnim razmiricama između sebe. Sjaj kovanice uvek bi ih naterao da ustuknu u svojim međuoptužbama za sve i svašta, te da nastave svojom sigurnom stazom poslovnog uspeha. No, tenzije između članova benda, nezdrav život na ivici borbe za goli opstanak, stalne spletke raznoraznih piskarala koja su se vrzmala oko članova, doprinele su premoru za nova uzdignuća, a grupa se dohvatila tema koje su ranije već imali, ali nisu objavili. Uz mala doterivanja istih, parcijalno snimanje gitare, basa, bubnjeva i vokala, usnimavanje pesama se odužilo. Prljavi i reski zvuk roka, prašenje i umirivanje nebeskih talasa kroz efektne deonice klavira, dao je posebnu draž oživotvorenju albuma.

Sredinom maja 1972. godine „Exile on the Main St.“ pojavio se u prodavnicama ploča i već punih pedeset godina pleni svojom vitalnošću, kao da je svo vreme sveta sabijeno u tih sedamdesetak minuta bluzroka, specifičnih gitarskih rifova, perfektnog ritma i neobičnosti zvuka prosleđenog kroz vešte bubnjarske palice Čarlija Votsa, a šta tek reći za pripitomljeni divlji vapaj vokala što iz sebe ispušta Mik Džeger. Čarobnjak, ne samo na otvorenoj sceni, već kad god ga čujem na bilo kom nosaču zvuka, znam da je nešto duboko unikatno usađeno u jedan tako prepoznatljiv vokal, taj nestvarni pisak iz grla deluje razbuđujuće na dremljive drumske hodače. Mik Tejlor još je bio na ritam gitari, a na basu Bil Vajmen. Prvu gitaru, Kit Ričardsa, neću ni spomenuti, jer zna se koji dvojac vuče kotrljajuće kamenje uz Sizifovu planinu zvanu rok život.

Album otvara grandiozna „Rock of“, savršena kompozicija klasičnog rocknrola, veselih boja koje prosto lepršaju iznad dirki klavira. Tu je i prelepi uvod usne harmonike na „Sweet Virgina“, fascinantni mali bluegrass koji iz srca pleni nežnim talasima okačenim na duše izgubljenih koračnica. Sam album je veoma kompaktan, songovi su izuzetno ujednačeni na jednom nadnaravnom nivou, članovi benda, ma kako to zvučalo imajući u vidu nastajanje „Exile on the Main St.“ i višemesečnu netrpeljivost istih, deluju izuzetno uigrano, odnosno deluju timski, moćno i raskalašno, no sa druge strane, utegnuto, razborito i muzički perfektno.

Imali su Stounsi, i pre i posle albuma „Exile on the Main St.“, hitove koji su bili popularniji od bilo koje teme sa pomenutog albuma, ali uzevši kao celinu, od prve do osamnaeste pesme, nijedan materijal nije disao tako moćno, okupan nekom večnom lepotom – što samo sirovi rokenrol može zahvatiti sa bunarskih izvora najlepših muzičkih nota. I života. Album zatvara „Soul survior“ (Preživela duša). Svakako je neupitno da su sve duše okupljene oko Stounsa sjedinjene u jedan moćni okvir koji nema vremensko trajanje. Dobrih pola veka ulazi u uši svih generacija zadojenih spoznajom rok muzike, a što se tiče istorije, bez obzira na ukuse, „Exile on the Main Streets“ je čudotvoran eliksir mladosti. Verujte, podmladjuje više no išta.

I na kraju, po mom više no skromnom poznavanju muzike, ali sa neizmernom ljubavi ka istoj, mišljenja sam da je „Exile on the Main St.“ nešto najvrednije od Roling Stounsa što su ostavili u svom bogatom rok zaveštanju. Ne mogu tvrditi da je broj jedan na pijedastalu svih vanvremenih dela u rok muzici, ali u prvih deset najboljih ostvarenja, od kako se rok podvodi kao deo sveopšte kulture u savremenoj muzici, svakako da jeste.