Vest da je izdavačka kuća Fidbox iz Stare Pazove, izdala prvu singl ploču nakon deset godina, koliko me je obradovala toliko me je i začudila, jer mislio sam da je taj period i duži, pošto nisam znao da je pre ove nove i za mene po mnogo čemu “revolucionarne” ploče ista kuća pre deset godina izdala i singl Riblje čorbe (Uzbuna/Užasno mi nedostaje). No, za priču koju se ovde spremam da napišem, mnogo je važniji podatak da i deceniju-dve pre Čorbe nije izdata ni jedna singl ploča, osim retkih promo izdanja devedesetih (samo za radio stanice i pojedine novinare) koje najčešće nisu imale ni omot.

Piše: Duško Antonić

Osim što su bile i ostale rariteti, ja ih, iako imam neke od njih, nikad nisam ni računao u ozbiljna (regularna) izdanja. Jer to de facto i nisu bile. Ponovno izdavanje jedne singl ploče nakon toliko godina (i decenija) direktno me je dirnulo u srce, p(r)obudilo gomilu sećanja, ali i nadu da se situacija u muzičkom izdavaštvu bar u nagoveštaju ponovo vraća “u normalu”. Rokenrol oldtajmeri koji su poput mene u muzičku sferu prvi put ušli sa singl pločama, shvatiće o čemu govorim, a onima mlađim kojima je ta ljubav nedokučiva, pokušaću da to približim u tekstu koji sledi. Ali, prvo da nešto kažem o ploči koja mi je pobudla ta sećanja.

BAIR

Za grupu BAIR iz Knjaževca pre toga (kao ni većina vas) nikad nisam čuo, a nešto zaboravih i da pitam šta im znači to ime, jer očito je da nije zbir njihovih inicijala. Iako se, sudeći po fotografiji, ali i po prikupljenim informacijama, radi o starijim momcima, koji su svi prebacili tridesetu (pa i deceniju više), oni iza sebe nemaju nikakvu diskografsku aktivnost (nijedan zabeležen snimak na bilo kakvom nosačui zvuka), a čini se da ni kao grupa sve do nedavno izravno nisu postojali. Ali su se, što je za ovu priču i njhov istorijski ulazak na domaću rok-scenu bitnije, dosta dugo (decenijama čak) bavili muzikom, svirajući u “lokalu”, u raznim kombinacijama, raznim prigodama i na raznim mestima, isključivo obrade stranih i domaćih “hitova”, ponekad i kao pratnja nekom od poznatijih pevača koji bi u njihovo mesto (radi uštede) navratili bez pratećeg benda. To bogato muzičko-sviračko iskustvo, kombinovano sa autorskim radom Ivana Jelenkovića, u širim rokerskim krugovima poznatijeg kao marljivog kolekcionara ploča, knjiga, časopisa i svega drugog što sa rokenrolom ima ikakve veze, rezultiralo je (čini se “na prečac”) idejom da se osnuje grupa. I, da se snimi singl ploča. A da li će se baš ta činjenica da su na rok-scenu stupili sa vinilno opredmećenim singlom (za razliku od sve aktuelnijih virtuelnih singlova) pokazati i kao dobar marketinški potez, odrediće vreme. Ja iskreno verujem da hoće, jer osim što je upravo zbog te činjenice šira muzička javnost čula za njih (što se sigurno ne bi desilo da su na YouTube “okačili” jedan od stotina nazovi singlova) ova ploča poseduje i začuđujuće visok kvalitet koji jedan takav potez opravdava. I nadgrađuje. A, koliko je čitava stvar, nadam se iz čistog entuzijazma i nestrpljenja da se što brže “spakuje”, od ideje do realizacije, bila “vruća”, govori podatak da grupa, osim tri na omotu navedena člana (vokal Miloš Milivojević, bas Saša Zvezdić i autor muzike i teksta Ivan Jelenković koji je svirao gitare), nema više članova, iako se na snimcima čuju i bubnjevi i orgulje.

No, ljudi koji su ih svirali na omotu ploče nisu navedeni, što samo govori da grupa još uvek nije ni kompletno oformljena, što će morati da (se) uradi već do leta. Jer, pretpostavljam da će nakon ove “uvertire”, kojom su najavlili svoje postojanje, stići i pozivi za nastupe na nekima od već tradicionalnih letnjih rok-festivala širom Srbije. Ne znam kako su ga “navatali” (verovatno je po sredi lično poznantsvo), kao gost na A strani pojavljuje se i gitarista (i osnivač) legendarnih Goblina Alen Jovanović, opravdavajući svoje prisustvo izvanrednom solo deonicom u pesmi “Aleksandra (pesma bez rime)”. Što je verovatno i glavni razlog da ova pesma bude na A strani singla, jer joj Alenovo ime dodatno daje na specifičnoj težini. Ako kažem da su me prvi taktovi pesme (ni sam ne znam zašto) podsetili na kultnu novosadsku grupu Balkan, već u drugom delu me je, izvanrednom transformacijom glasa pevača, načinom njegovog pevanja neodoljivo podsetila na Mileta Kekina i Hladno pivo. Što, naravno, isključivo treba shvatiti kao kompliment, bilo da su to hteli ili im se slučajno “omaklo”. I, ako bih još nešto (a mogao bih) trebalo reći o ovoj pesmi, koja je u biti ljubavna posveta koju je autor “Aleksandre” namenio nekoj (verovatno njegovoj) devojci tog imena, kao što se i u onom delu naslova u zagradi kaže (Pesma bez rime) ime Aleksandra se u samoj pesmi uopšte ne pominje.

Ljubavna je i ništa lošija pesma “Ona sanja” na B strani, koja je komotno mogla biti i dvostruka A strana singla (što nije treba da zahvali pre svega Alenu). I, pošto znam da će mnogi prevnuti očima na podatak da sredovečni rokeri sviraju dve ljubavne pesme, uz podsećanje da su neke (ako ne i većina) od najboljih pesama u istoriji rokenrola takođe posvećene ženama, treba naglastiti da su oba teksta odlična, pažljivo nijansirana i nimalo patetična, kao stvorena za horsko pevanje publike “uživo” na koncertima – što će se, nadam se i desiti. Pesma na B strani ima i kvalitet više, jer započinje kao balada, sa akustičnom gitarom, što će se ponoviti i pred sam njen kraj, a ja bih voleo da je celu čujem izvedenu u takvom maniru, jer i ona “tvrđa” svirka u središnjem delu dozvoljava takvu trasformaciju. I, ako mi mašta dozvoljava da pretpostavljam (i želim), voleo bih da se upravo takva verzija ove pesme nađe i na prvom (takođe vinilnom) LP izdanju ove grupe. Jer, ko zna šta sve još Ivan Jelenković i grupa BAIR, kao kombinaciju ljubavi i iskustva, imaju nataloženo u svom dugoformiranom muzičkom arhivu.

A zašto kasnim sa ovim tekstom, od trenutka kad sam ga najavio uredniku Rockomotive, razlog je što B strane singla nema na mrežama, a ja namerno nisam hteo da tražim link da bih je preslušao (i prokomentarisao). Hteo sam i dočekao da je preslušam direktno sa ploče. Koja je, blago rečeno, sjajno opremljena, sa tvrdim lakiranim koricama, sa unutrašnjim plastičnim zaštitnim omotom i sa “malom rupom”, poput onih na longplejkama. A to što je izrada ove ploče (i zato što je retka i zato što je atipična u odnosu na ostala vinilna izdanja) jedva nešto malo jeftinija od izrade albuma, a četiri puta jeftinija od istog u prodaji, cena je koju su članovi grupe svesno prihvatili, koliko zbog nestrpljenja da što pre imaju u rukama svoje prvenče, toliko i zato što je ova ploča samom tom činjenicom zavredila dužnu pažnju. Pokazalo se i te kako zasluženu.

A sad i nešto o tome zašto toliko volim singlove?

Moj prvi izravni dodir sa muzikom, nakon godina u kojima sam je slušao samo preko radija, bila je singl ploča. Tačnije prvih pet, za koje mi je otac dao pare, dan nakon što mi je iz Nemačke doneo mali plavi plastični gramofon na baterije i na struju. Imao sam jedanaest godina i taj prvi izbor ploča bio mi je prilično razočaravajući, jer u Robnoj kući “Beograd” na Terazijama i Muzičkom magazinu preko puta nje, nisam našao ništa od onog što sam na svom klinačkom spisku napisao i što sam, dečje naivan, verovao da ću u prodavnici naći. Postajući sve ostrašćeniji ljubitelj muzike i sve češće obilazeći prodavnice ploča, već do kraja osnovne škole imao sam ih više od stotinak, da bih se u leto `68. kada sam kao 15-ogodišnjak, upisavši a još ne pošavši u srednju školu, prvi put bio u Nemačkoj, u poseti ocu gastarbajteru, vratio se odande sa pedesetak sjajnih singlova. Na koje sam potrošio sve pare koje sam dobio, a što mi je, naravno, bilo „malo“, jer bih, da sam mogao, kupio „celu prodavnicu“. Tada već bio sam „manijak“ i „klinac“ koji ima najbolje ploče na većem delu Zvezdare, onaj koga zovu na sve moguće rođendane i žurke, uz obavezno – Ponesi i ploče!. U to vreme imao sam samo jednu long-plejku, „Srgnt Pepper“ Bitlsa, koji nisam imao na čemu da slušam, jer je moj mali gramofon imao tolicki disk da su na njega mogli stati samo singlovi. Pravi „veliki“ gramofon kupiću godinu dana kasnije, kada sam već imao „cele“ dve longplejke (uz one Bitlse tu je bio i polovni drugi album Cepelina, kupljen od starijeg drugara iz ulice, na kom je preskakala pesma „Living Loving“).

Postoje razne psihološke i sociološke teorije koje govore o tome kako se karakter, ukus, sklonosti ka ovom ili onom i mnogo toga još formiraju u najranijim godinama. U mom slučaju (a verujem da je to generacijski sindrom) ljubav prema rokenrolu formirala se sa singl pločama.

Već sa 17 godina, bio sam disk-džokej u diskoteci u mesnoj zajednici koju sam držao zajedno sa drugarom iz detinjstva. A kako su singl-ploče bile mnogo zgodnije za puštanje na žurkama i u diskotekama, nastavio sam da ih kupujem i dalje, paralelno sa longplejkama. Preskočiću u ovom uvodu deceniju-dve u kojima je, barem za mene, trajalo to dvojstvo malih i velikih ploča, kada je prodaja singlova, njihova dostupnost kod nas i pre svega oseka njihovog izdavanja počela da uzima maha. Dok su u inostranstvu i dalje normalno izlazile, kod nas ih je bivalo sve manje, a s druge strane, sve kuće (uglavnom Tandy`s Records) preko kojih sam naručivao ploče imale su u ponudi samo long-plejke. Tako du su se i novi singlovi na mom (sad već sve boljem) gramofonu sve ređe nalazili. Koliko sam samo albuma kupio da bih preslušavanjem ustanovio da mi se na njima sviđa samo ona jedna udarna pesma (koju sam prethodno čuo) i da je dovoljno i svakako racionalnije bilo kupiti samo singl sa tom pesmom. Jer, i sve top-liste pesama u celom svetu (osim kod nas) bazirane su i formirane na osnovu prodaje singlova. A, da ne govorim o tome koliko je nezgodnije (pogotovo u diskotekama, na žurkama, pa i običnim sedeljkama sa društvom) „ciljati“ gramofonskom iglom baš tu jednu pesmu koju sam hteo da pustim, a koja kao za inat nije prva na strani. Zato sam godinama, u vreme kad sam povremeno radio u nekim diskotekama, na neki način kupovao i preko nekog naručivao singl ploče sa tada popularnom disko-muzikom, koju u biti baš i nisam voleo. Kasnijih godina (i decenija), kada bi se moja disk-džokejska uloga svodila samo na kućne žurke i proslave, svi prisutni znali su da je, u podizanju atmosfere, ista došla do usijanja kada bih počeo da „kopam“ po singlovima i gramofon prebacim na 45 obrtaja, stojeći pored njega i klateći se sam za sebe, usput pripremajući sledeći singl koji ću pustiti.

O singl pločama, njihovoj ulozi u mom muzičkom odrastanju (da ne pominjem emocije i uspomene), ali i ulozi u istoriji rokenrola, mogao bih još mnogo, ali verujem da je i ovo dovoljno da dočaram zašto me je, uz dosta simbolike, toliko obradovalo izdavanje jedne singl ploče.

Hoću da verujem da na sledeću nećemo toliko dugo čekati.