Antologijska knjiga Bogice Mijatovića o pesmama Duška Trifunovića na koje je komponovana muzika i koje su otpevane i snimljene.

Piše: Duško Antonić

Bogomira Bogicu Mijatovića, kao i svi stariji rokeri, znam decenijama kao jednog od naših prvih i najplodotvornijih pionira rok-novinarstva i legendarnog hroničara zbivanja na svetskoj, ali i domaćoj rok-sceni, čemu je posvetio čitavu novinarsku karijeru, ne posustajući ni u ovim penzionerskim danima.

Bogica Mijatović

Decenije rada na novosadskom radiju i televiziji i saradnja sa gotovo svim medijima koji su se u zemljama u kojima smo živeli bavili rokenrolom, nataložile su kod Bogice ogromno znanje, koje je sa evidentnom ljubavlju, entuzijazmom i novinarskim talentom pretočio u dve testamentarne knjige jugoslovenskog i srpskog rokenrola – NS Rokopediju (2003.) i Ilustrovanu Enciklopediju rok muzike u Vojvodini (2013.), pri čemu je deo sebe, nesebično pomažući svima koji se sličnim poslom bave, utkao i u sva druga relevantna rokenrol izdanja. Pa mi је tako njegovа Enciklopedija rok muzike u Vojvodini (uz Enciklopediju Pere Janjatovića) za svaki slučaj, uvek na dohvat ruke. No, knjiga o kojoj ovde pišem je (na prvi pogled) „something completely different“ u odnosu na dva prethodna antologijska izdanja. A u njoj je neumorni Bogica, pod nazivom „Pamtite me po pjesmama mojim“ sakupio više od 300 „uglazbljenih“ pesama Duška Trifunovića, velikog pesnika najpoznatijeg upravo po tome što je na dobar deo njegovog poetskog opusa muziku stvaralo oko 150 kompozitora, što je te pesme otpevalo oko 200 izvođača, na više od 600 snimaka, pošto su neke od tih pesama, doživele i više inkaracija.

О tome da radi knjigu o Dušku Trifunoviću i njegovim pesmama znao sam odavno, baš kao i to da je sa Duškom godinama delio kancelariju u Televiziji Vojvodine, da su tako postali i prijatelji i da mu je Bogica još za života to obećao. Pa smo se i proletos dopisivali u vreme kad je knjigu pripremao za štampu, a da ni izdaleka nisam shvatao kakav, koliko veliki i važan posao radi. Ne sumnjajući u Bogicinu sistematičnost, zamišljajući da će to biti jedna lepo „upakovana“ antologija Duškovih pesama na koje je neko komponovao i snimio muziku, ni izdaleka nisam mogao pretpostaviti njegov autorski i novinarski udeo u svemu tome. Pa mi je i ta obimna knjiga od 600 strana stajala kraj uzglavlja mesec dana nakon njene letošnje promocije u Dorćol placu, a da sam je tek ovlaš prelistao, plašeći me svojom „debljinom“, čekajući da završim, još „deblju“, gotovo hiljadu strana dugu, najnoviju knjigu Pola Ostera.

Konačno se „oslobodivši“ i Ostera i nekih usputnih obaveza, kad sam se konačno posvetio Bogicinom i Duškovom delu, nisam mogao da „ih“ ispustim iz ruke, čitajući ovu blago rečeno višeslojnu knjigu kao najbolji roman, shvatajući iz stranice u stranicu u kakvoj sam zabludi bio. Razmišljajući o njoj površno pre toga, i misleći da „dovoljno“ znam o poeziji Duška Trifunovića u tom smislu, rezonujući verovatno kao i većina potencijalnih čitalaca, po glavi su mi se pre svega vrzmale neke pesme Bijelog dugmeta, Teške industrije, Vajte, Jadranke Stojaković, Indeksa, Zdravka Čolića, Davorina Popovića i još ponekog iz „sarajevske škole“, ni u snu nisam mogao pomisliti na kakva putovanja i u koje rukavce će me ova knjiga odvesti.

Osim sviđa mi se/ne sviđa mi se, podrazumevajućih emocija i asocijacija do kojih me neke pesme vode, ne smatram sebe „stručnjakom“ za tumačenje i ocenjivanje poezije Duška Trifunovića – o tome su dosta rekli mnogo kompetentniji od mene, pa se zato ovom dimenzijom neću ni baviti, osim konstatacije da među više 250 pesama u ovoj knjizi, barem polovina zavređuje pažnju da se čita i da im se vraća i kao „čista“ poezija i da se čitaju bez razmišljanja o muzičkom „predlošku“. Ako je to uopšte moguće. A nije. Osim možda nekome ko te pesme nikad nije čuo. Jer kao što sam, čitajući stihove koje sam znao, neizbežno ih u sebi i „pevao“, tako sam, po inerciji, pokušavajući da pretpostavim kako je to neko muzički uobličio, „pevao“ i onu polovinu pesama koje ranije nikad nisam čuo, pri čemu je bio i dobar deo onih čije izvođače nisam znao, ali jesam pesme, kao i onih koje sam kroz decenije koje su proticale smetnuo s uma. Pa su mi i te pesme i cela ova knjiga, usput, zadavale „domaći zadatak“ da kopam po hiljadama (ne baš studiozno složenih) ploča, tražeći neke davno zaboravljene, koje sam ponovo poželeo da preslušam. Pa i da se prisetim i nekih bisera koje sam nekada, poput grupa: Kamen na kamen, Iver, Vozdra, Cod, Rezonansa, Kabare, Radio i mnogih drugih, čije sam pojedine (ili čak sve) pesme mnogo voleo i često ih slušao, ali ih je prašina vremena negde usput zatrpala, a ova me knjiga dragoceno ponovo podsetila na njih.

Šta, na primer, reći o antologijskom albumu „A milicija trenira strogoću“, tada klinca Ratomira Boršića Rače (gde li je to „dete“ danas?) za koju je sve stihove napisao Duško, sve pesme komponovao Goran Bregović, a odsviralo kompletno Bijelo dugme, na jednom genijalnom savršenstvu od ploče, sigurno najbolje kod nas ikada snimljene „za decu“. Pri čemu navodnici služe da nagoveste da ovo nikako nije samo ploča za decu (baš kao ni „Glavni junak jedne knjige“, takođe delo Gorana Bregovića i Bijelog dugmeta) i koliko god, kao najbolja moguća muzička lektira, bila namenjena najmlađima, ništa manje uživanja (i mnogo više pod toga) neće priuštiti ni nama starijima (preslušajte je ponovo, otkrićete na njoj mnogo toga što možda ranije i niste), ukoliko smo bar malo deteta uspeli da sačuvamo u sebi.

Nabrajanje sjajnih pesama Duška Trifunovića, kompozitora i izvođača koji nas diraju u srce, moglo bi nas ovde daleko odvesti, jer kao što je dobar deo opusa ovog pesnika bio posvećen promišljenim i prelepim stihovima za decu, isto tako već samo pominjanje izvođača koji su i sami bili dobri pesnici, poput Arsena Dedića i Ibrice Jusića, ili pak Goran Bregovića, Kornelija Kovača i mnogih drugih koji su i sami znali da napišu sjajne tekstove, govori o tome koliko je Duško Trifunović bio veliki pesnik, kada su i oni komponovali muziku na njegove tekstove.

Ova knjiga bolje od ikakvog vremeplova, uz podrazumevajući muzički fon, u glavi ili eksterno, vratiće vas i u bivšu Jugoslaviju i neko drugo, srećnije vreme, u kom je Sarajevo po talentu, atmosferi i svemu lepom što je odande dolazilo, u nekim godinama bilo i „centar sveta“, pa će vas možda odvesti i u „bedaka“, zato što je neko drugi (čitaoci ove knjige i ljuibitelji ove muzike svakako ne) umesto nas sve to uništio, a ovog velikog pesnika i velikog čoveka „naterao“ da se preseli u Novi Sad. O čemu u pesmama koje su nastajale i kasnijih godina i koje su izvodili i neki drugi (ali i oni „stari“) izvođači, nećete u njegovim stihovima naći ni trunku gorčinu ili „osvete“. Osim sete, koja se podrazumeva.

Ova knjiga, onim pravim rok-posvećenicima, biće i pravi putokaz da „kopaju“ po sopstvenim kolekcijama ploča i vade one na kojima se nataložila prašina, da cunjaju po buvljacima, berzama ploča i You tjubovima, pokušavajući da nađu nešto od onog što su propustili ili što ih intrigira, ne bi li čuli kako to zvuči. Autoru ovog teksta, spisak takvih izdanja, koja je na parčetu papira usput zapisivao, a koji je iz stranice u stranicu knjige rastao, na kraju se završio na pedesetak imena, bilo da se radi o onima koje je čuo pa zaboravio, ili nije znao ko to izvodi ili pak nije nikad čuo, a po stihovima mu „zvuči“ da bi moglo biti dobro. Baš kao što mora da je dobra čak i LP ploča pevačke grupe Aprilke iz 1982. godine, izdata kao Pozdrav 10 Kongresu Saveza socijalističke omladine BiH – „Pjesme o ženama narodnim herojima“, jer sudeći prema stihovima i imajući taj duh vremena u glavi, iako za nju nikad nisam čuo, mora da je dobra (a kako to danas naći?). Kao što me je zaintrigirao i kompletan tadašnji (ali i kasniji) opus kultnih sarajevskih likova iz sedamdesetih i osamdesetih, poput Narcisa Vučine, Slobodana Samardžića, Ranka Bobana i raznih drugih predstavnika sarajevske rok-scene iz nekih lepših vremena. Baš kao što me intrigiraju i snimci Dine Đokić snimljeni za neizdati CD (koji će nadam se neko pametan izdati), pesme snimljene za antologijsku sarajevsku satiričnu TV emisiju „Teversenove bajke“ (koje se kroz maglu sećam) i mnogo toga još na šta me je inspirisala ili podsetila ova važna i korisna knjiga.

Šta reći na kraju ovog prikaza knjige koja me već danima vodi po nekim drugim vremenima i prostorima, osim da se posipam pepelom po pitanju onoga što sam u neznanju od nje očekivao. A dobio beskrajno mnogo više. Jer, Bogica Mijatović ne bi bio to što jeste da je u njoj samo „naslagao“ Duškove stihove. Nego je, uz svaku pesmu dodao (koliko li je na tome morao raditi?) sve moguće detalje: od toga ko je i kada snimio, ko je komponovao, aranžirao i slično, pa do spiska imena koji su iste pesme pevali (neke od njih doživele su i po sedam-osam interpretacija, ponekad čak na potpuno različite muzičke predloške). I svako od nas će tu pronaće poneki ili čak celu nisku, u fijokama pamćenja zaturenih, bisera. A, tu su i sve moguće intervencije na tekstovima (gde se neke strofe, stihovi ili samo pojedine reči razlikuju od originalno napisanog teksta) sa Duškovim pristankom ili bez njega, sa njegovom ličnom ili intervencijom kompozitora/izvođača, toliko precizno navedene da je ponegde registrovano i samo jedno slovo u toj razlici. Koliko li je neumornom i studioznom Bogici trebalo vremena da (verovatno i po više puta) presluša sve te stotine snimaka, uporedi ih sa izvornim stihovima i, uz obilje drugih podataka, naznači razlike, Bog bi ga znao. Dodamo li tome pedantno urađene registre pesama, kompozitora i izvođača na kraju knjige, pa potom još i fotografije 60-ak omota LP ploča, 84 singl ploče i četiri muzičke kasete (sve u koloru), uz podatke o tome šta je sve od tih pesama kasnije izdato na CD-u (najčešće na Best of albumima pojedinih izvođača, ali i na brojnim kompilacijama), kao i snimaka koji nisu izdati na nosačima zvuka, a nalaze se u fonotekama radio stanica i drugde, uz desetine crno-belih fotografija pomenutih izvođača, nama koji se bavimo sličnim poslom ostaje samo da se Bogici Mijatoviću poklonimo do zemlje na uloženom trudu. Koji ne bi mnogo vredeo bez njegovog ogromnog znanja, ali pre svega ljubavi prema muzici i poslu kojim se celog života bavi(o).