Od prvog takta „Čempresa“ ukrcavamo se u čudesnu vremensku mašinu koja vozi ravno u najskrovitije epicentre tuge i radosti sveta u kojem smo negda bili, i tako mu očajnički i danas stremimo. Upadamo u čađavu krčmu, ipak zanosnih mirisa koji dopiru iz sećanja… a opet dremamo, zavaljeni u platnenu stolicu, na nekom tremu Nju Orleansa ili Bitolja.
Izdavač: NarRator Records
Žanr: urban groove/ trad. / free jazz
Godina: 2015.
Nakedonia je sve po malo, pomešana t’ga za jug i neizrečeni bol slepog pariskog uličnog svirača, san mediteranskog ribara i strast kojom samo osobiti sladostrasnici miluju i ljube svoje instrumente.
Nova priča „Nakedonia“ je krenila, od uha do uha, sa istim akterima koji sve više rastu, kao pomenuti čempresi, stremeći neslućenim visinama. Prosto se poigravaju i nadigravaju svojim talentom, inspiracijom i neizmernom srećom što mogu da usreće što više prosvetljenih oko sebe.
„Obori“ naravno obara bez previše kalkulacija, tradicionalno avangardna, furiozno studiozna, odvaljuje i one najtvrdokornije, što im je milija krpa od peškira. Juri šumama i proplancima, zatočena u svom začaranom duvu i gruvu.
Pa onda magijska „Raduj se“, još jedna skrivena vrata, te čarobne, četvoročlane zemlje se otvaraju, zemlje koja je sklopljena u neveliki format kompakt diska, sazdana od žute (sunca), crnice (zemlje) i plave (nebo ali i more), tek sa po kojom kapljicom crvene (možda krvi, ali i slobode).
I ta naslovna, naslonjena na široku ulicu, kojom svatovi ali i pogrebi prolaze, i bokali vina što šetaju od ruke do ruke… Ubada ravno u stomak, i vrti dok ne istera svu mrskost iz čoveka. Lekovita.
Ova zvučna knjižica, zapravo, ubrzava puls i usporava život, dozvoljava čoveku da skrati korak, pogleda u lica ljudi oko sebe i osmehne im se, uz već pomalo zaboravljen običaj nesvesnog cimanja ruku iz džepova kad prolazi stariji. Lepo je čuvati takvu jednu drugaricu na polici sa probranim albumima, koji pod garancijom opuštaju svaku atmosferu.
Onda sledi vragolasta oda zeleno-braon očima (Green brown eyes), sa neke madžarske čarde, ulovljena baš dok je pretrčavala sećanjem iz nekog prethodnog života.
A za njom „Stozer-scream for peace“, opasna, upozoravajuća, veliki crni pas koji se nakostrešeno približava i tek po malo usne krivi, pokazujući oštrinu očnjaka… Šta može da se dogodi ako opet prirodno šarenilo zamene jednobrazne, sive vojne uniforme. Vrištanje sirena i daleki lelek nesrećnih ljudi, čiji su mili pali u vreli kazan ludila, zarad slave onih koji ih ne bi ni pogledali u prolazu.
„Za starog prijatelja“, elegična posveta onima koji se ne menjaju, ostaju braća i kad čitav svet digne ruke od samilosti, kad nestane svake druge nežnosti… Za one, nekad, tako voljene klince. Pesma zapravo raspliće o sećanju na drage ljude koji su gotovo neprimetno odšetali zauvek sa zajedničkih fotografija, ostavljajući samo još po nekog da ih se seti.
A kad, napokon, ponovo utrčimo u prestonicu džeza, dočeka nas i malo duha zabavljenih improvizanata koji imaju tako neodoljivu potrebu da se poigravaju meridijanaima, ispunjavajući pripite želje u nekoj gorepomenutoj čađavoj me’ani. Očas posla skaču sa udobnih, blagonaklonih melodija američkog sanjivog juga ravno u poluorijentalnu noć dubokog srpskog. „Newz Orleanz chochek“. Uz njega je idealno snimati nekakvu filmsku kulminaciju, kad ljudi razmijajući čaše o glavu urlaju „Izludeste me“.
Malo mi dođe čak i neprijatno što uđoh baš kroz glavni ulaz, što mi se vrata sama otvoriše. „Wrong picture“ zatekoh u sobu levo, onoj velikoj, primaćoj, a razdragani momci zdravih zuba i bistrog pogleda poređali se po sredini pa se nadgornjavaju. Pretrpaše me svojim nadmetanjem. Gledam kroz prozor, okrenut im leđima, sa čašom rakije, napunjenom do vrha mekom rakijom. Neko mi je upravo nazdravio i poslao „rukatku“. Do dna.
Zatim ukrcavanje u Orijent ekspres, musava deca usnula po majčinskim krilima, a ti u hodniku pušiš, pa glavu isturaš kroz prozor da ti brzina oduva magluštinu iz pijane tintare. I taman kad se oči priviknu na mrak nestane sve, prođe ti pored glave, kao bandera „Tartar-ska“.
Na posletku, uz zrikavce i prohladno septembarsko jutro na obali zaliva, dok tek po koja barka se ljulja na glatkoj površini mora, čujem „Odlazak“, stavljam ranac na leđa, umotan u mršavu svakodnevicu od pre 40-tak minuta, i iskoračavam sa teritorije „Nakedonije“. Ne znam je li ono magla nad brdima il slepim… Il još želim da žmurim?
Potpisuje: Ivan St Rizinger
