Prava je retkost pronaći bend koji ne liči ni na jedan drugi koji ste čuli pre toga. U svetu gde se uspeh meri novcem i brojem pratilaca na društvenim mrežama, svaki izvođač koji se buni protiv takvog ustrojenog reda zaslužuje pažnju slušalaca. Ako još ima nešto zanimljivo da kaže, takav će izvođač zasigurno imati svoju odanu publiku.
Izdavač: Yammat FM
Žanr: Acoustic rock / blues / pop
Godina: 2015.
Miki Solus je iskoristio sve mogućnosti rep žanra; njegov način pripovedanja ukombinovao je sa melodičnim muzičkim pratnjama, koje variraju od pevljivih pop pesmica do dubokih, molskih balada. Tako je još od same forme uneo nešto novo u muziku, a u „bolesnim tekstovima“ je stvorio čitave samostalne svetove.
Miki Solus ima spisak stvari kojih mu je dosta. Čini se da je svaka od pesama na ovom albumu nastala kao želja da promeni nešto od onoga što mu smeta. U pesmi „Pun kufer“, numeri koja otvara ovaj album, navodi sve ono što mu je dojadilo u svetu oko njega, a slušalac dobija mogućnost da bliže upozna autorov stav, a i da sam prepozna svoje svakodnevne frustracije, savršeno uobličene i iskazane kroz melodičan gruv. U ovoj pesmi možemo da pronađemo motivaciju za njegov novi zvuk i način iznošenja ideje – smučila mu se ista kopirajuća muzika i popularnost komercijalnih bendova od kojih je SARS imenovan kao predstavnik.
Iz ove pesme se granaju Mikijevi stavovi i ideje i sa svakom sledećom pesmom saznajemo nešto novo o njemu kao autoru, ali i kao junaku svojih pesama, jer na čitavom albumu on se javlja kao protagonista sopstvenih zapleta i tako, u skladu sa reperskom mitologijom, gradi priču o sebi. Ali tu istrošenu i izlizanu mitologiju rep kulture, u kojoj su svi reperi najzajebaniji mačo tipovi, puni love, obožavani od svih žena na svetu, u stalnom okršaju sa policijom i protivnicima, Miki preoblikuje i osvežava svojim viđenjem sveta. On priču o sebi gradi kao parodiju svih glavnih tačaka u jednoj rep – biografiji. Uspeva da u svakoj pesmi održi dozu komike, ali da nikada ne sklizne u banalnost i iskoristi neki od opštih mesta današnje satire. Miki Solus se neprestano podsmeva, koliko sebi kao junaku, tako i svima koji su u kontaktu sa njegovim bićem – od uže porodice i benda, do novina koje izveštavaju o njegovoj izmišljenoj smrti.
Novina u zvuku je postignuta spajanjem kahona i akustičnog basa kao ritam podloge i klavirskih melodija i deonica koje tu podlogu nadograđuju. Kada se uz te instrumente pridruži i prateći ženski vokal i saksofon, kao u pesmi „Suncobran“, dobija se potpuno nov oblik pop pesme, vrlo zarazne i pevljive. Međutim, njegove pesme nisu nove samo zbog inovativne muzičke forme. Mislim da je presudno to što Miki Solus širi tematsko – motivski plan svojih pesama na sve slojeve društva. On se koristi književnom klasikom (Dostojevski, Kafka, Murakami), poigrava se sa stvarnim i izmišljenim ličnostima iz popularne kulture (Lana Del Rej, Tarantino, Spajdermen, Dart Vejder), a jedini je koji je fudbal uveo u muziku na taj način. U pesmi „Robi Prosinečki“ postavlja ovog slavnog fudbalera kao svog muzičkog uzora, a neretko koristi fudbalere kao junake svojih pesama. Oni se nekada pojavljuju u kontekstu „nogometa“, ali nekada, kao u pesmi Robi Prosinečki gde je komično to što je on „glazbeni“ uzor za Mikija, smešta ih u neke nadrealne priče koje postaju još čudnije zbog njihovog pojavljivanja. Na primer u pesmi „Mrtav je Johnny“, Fernando Tores šapuće Mikiju kako je Sotona silovao Nika Kejva (?!). Zbog takvih neočekivanih zapleta i slika, slušalac se neprestano iznenađuje i nikada mu nije dosadno.
Iako se njegovi tekstovi čine haotičnim i nabacanim, u njima postoji jasna tematika i odraz prema rep žanru koji se parodira. Slušalac može da prati pojedinačne motive kako se razvijaju i obrađuju u različitim pesmama, a to svedoči da je ovaj album konceptualan. Možda su ljubavni motivi i prikazi idealne drage, ženskog bića u ovim pesmama, najzanimljiviji za analiziranje. Oni variraju od prve pesme, gde se Miki podsmeva Balaševiću i njegovom opusu, a sebe predstavlja kao ženskara i nasilnika, do pesama „Bijela čokolada“ i „Novi Sad“, gde vidimo emotivnu stranu Mikija Solusa kao junaka i njegov način predstavljanja nežnosti i lirskih emocija. Čak i u tim pesmama postoji doza humora, ali te pesme ne izazivaju kez gledaoca sitkoma, već osmeh pažljivog slušaoca koji je razumeo originalne aluzije i sve ono što je prećutano ili dvoznačno rečeno.
Ovaj album zaslužuje punu pažnju svakog slušaoca, od onih koji traže zabavu i melodije za zvuk svog mobilnog telefona, do ljudi koji su se zasitili preslušavajući stalno iste pesme u izvođenju bendova koji se razlikuju samo po imenu. Možemo polemisati da li je Miki Solus novi Dilan Bob, kao što sam kaže, ili je samo kreativan muzičar kojem se posrećilo da napravi originalan album, ali sigurno je da njegovo delo daje mnogo povoda za detaljno preslušavanje i nova tumačenja. Za mene, Miki Solus je otkrovenje.
Potpisuje: Andrea Kane
