Poslednji kvalitetan masovni polet u popularnoj kulturi na ovim prostorima desio se početkom osamdesetih godina prošlog veka. Javno mnjenje najviše je, čini se, eksponiralo rok bendove kao nikada pre, a ni posle toga. Ipak, jedan od najiskrenijih pionira tog razdoblja, pevač i gitarista Renato Metessi, i danas, kao i onda nije imao medijsku podršku kakvu je zaslužio. Očigledno da mu do toga nije ni stalo, što ga čini još većim. Pogotovo danas, kada je sve nabreklo od egocentričnih i umišljenih samoreklamera.
Žanr: rock
Izdavač: Dallas records
Godina: 2016
Metessi je kako i pre, tako i danas, pokazivao sposobnost da bez problema napravi pop hitove sa dobrim ukusom, što je i u svetskim razmerama oduvek bilo veoma teško. Sa pesmama kao što su recimo “Ne pitaj za mene“, “Koji film sada vrtiš u glavi?“, “Zaboravi“ i “Grad i njegovi anđeli“ većina bi izgradila karijere pop zvezde, ali ne i Renato. On je ostao svoj. Iako je sada 2016. godina, on je stvorio još jedan album koji po svim standardima može da postane hit, a autor je ostao dosledan svojim stavovima, što je za svako divljenje.
Iz svake pesme sa najnovijeg albuma njega i njegovih Zvijezda oseća se atmosfera tih divnih osamdesetih, a kroz tekstove nam ukazuje na probleme današnjice. Dakle, na jednom mestu imamo pesme koje starije generacije može vratiti u jednu plemenitiju epohu, ali u isto vreme i energiju izvornog bunta koju bi i mlađi naraštaji trebali prepoznati.
Upravo kroz tekstove prve pesme “Jučer, danas, sutra“, kao i kroz tekst poslednje, desete po redu na albumu, pod nazivom “Atmosfera“, Renato je direktnije nego u onim između, odao počast generacijama sa ovih prostora koje su odrastale uz prave vrednosti. Učinio je to i kroz kratke omaže ljudima koji su ostavili neizbrisiv trag u košarci (Draženu Petroviću), rok muzici (ponajviše Milanu Mladenoviću), ali i u nauci (Nikoli Tesli). U pesmi “Atmosfera“ kao da odaje počast i nedavno preminulom Dejvidu Bouviju.
Razdragani muzički pasaži provlače se kroz pesme “Plešem i pjevam“, “Meksiko“, “Slobodni“ i “Amsterdam“. Nešto manje vesela, ali ništa manje prijatnija od ostatka albuma i sa veoma zanimljivim promenama ritma je pesma “Frančeska“. Najviše hard primesa na albumu ima odlična “Shotgun blues“, ali čvrstinu ima i već pomenuta “Atmosfera“. U njoj Renato peva, između ostalog: “Žive legende ne postoje, svi smo mi obični ljudi, treba nam atmosfera“. Verovatno zato što je i ta reč legenda izgubila smisao, ali Renato jeste živa legenda u onom najpozitivnijem kontekstu, a uz to je ostao i običan i normalan čovek. Utoliko cela ta priča sa njim dobija još veću dimenziju. On nije samo jedan od najautentičnijih rok autora nego i jedan od retkih dragulja koji nam pokazuju da se i kao rok muzičar može ostati prirodan. U doba iščašenih vrednosti, Metessi pokazuje i da vredi istrajati u plemenitoj misiji, ma koliko to na prvu loptu izgledalo utopijski. Kada prođe doba lažnih heroja, na površinu će ponovo isplivati samo istinski junaci i ono što ostavljaju i što su ostavili iza sebe.
“Kakva je to zemlja koja je zaboravila nas?“ je pitanje koje postavlja Renato u pesmi “Ljudi od slame“, kako je nazvan i sam album, a u toj numeri možda možemo pronaći i glavne poruke koje nosi ovo vanremensko muzičko izdanje. Pevač i autor ne štedi izbezumljene mase, ali još manje one koji su ih u tu poziciju postavili. Ne štedi ni sebe, a ni svoje godine. Ipak, iskreno pati za prijateljima. Veoma su zanimljiva ta poigravanja u tekstovima. Kako u ovoj pesmi, tako i u ostalim. Metessi dakle, ni u tekstualnoj priči nije odustao od svog specifičnog stila.
Najdepresivniju atmosferu na albumu ima odlična pesma “Mi (Avioni od papira)“. Iako u suštini mračna, ni onima koji vole isključivo vesele melodije, ne može zasmetati, jer u sebi poseduje zarazni hitoidni refren i romantičnu crtu, ali bez patetike, što je već odavno postao dobro prepoznatljiv Renatov pečat.
Na celom albumu nema osrednje, niti loše pesme. Svaka je biser za sebe. To se možda ne prepoznaje na prvu loptu, ali već nakon par preslušavanja, postaje sasvim jasno da je svaka urađena temeljito i sa konstruktivnom samoanalizom o kreiranju tekstova, melodija, aranžmana i svega ostalog što je potrebno kako bi se došlo do ozbiljnog rok dela.
Sve u svemu, “Ljudi od slame“ je jedno celovito muzičko izdanje kakvo se poslednjih decenija retko dešava na ovim nesretnim prostorima i slobodno se može reći da je Renato stvorio sa svojim Zvijezdama još jedan album za večnost.
Potpisuje: Branko Radaković
