Bob Dylan – Rought and Rowdy Ways

Da biste o bilo čemu mogli pisati, morate nešto i pročitati. Da bi stvorili bilo šta, prvo trebate nešto i videti, osluhnuti, pa i čuti. Višedecenijsko slušanje, gledanje i čitanje daje mi sopstveni sud o nečemu što mi se sviđa ili ne. Ali je moje, makar i pogrešno.

Piše: Miodrag Marković

Odslušah pažljivo nov album Boba Dylana, „Grubi i bezobrazni putevi (načini)“. Niti je grub, a još manje bezobrazan. Album je nežan i melanholičan. Ne ulazim u sadržaj teksta tema. Lično nije previše privukao moju pažnju, niti sam se nešto posebno udubljivao u tekstove istog.

Međutim, u jednim dnevnim novinama spazih za vikend recenziju Dilanovog albuma od, svakako prvog novinarskog rokerskog pera nekadašnjice, pa i današnjice, Pece Popovića. Jako pozitivna recenzija puna hvale za „Rought and rowdy ways“. OK, pomislih, to je njegov stav, više dat opisno, ne upuštajući se u dublju analizu pesama.

Par dana kasnije na BBC News na srpskom jeziku išla je podrobnija analiza albuma, pa i samih stvari, predstavljajući isti kao remek delo.

Međutim, ne sporeći veličinu samog albuma, a još manje samog autora, inače mog omiljenog muzičara, a pre svega poete, isti me strašno, na prva slušanja, podseća na rukotvorine Toma Vejtsa, a posebno na poslednje izdanje Leonarada Koena. Suviše mi je tih album, uspavljujući, sve deluje kao recital, praćen klavirom i gitarom, kao da je sve spremno za usnuli dah i počinak.

Takođe, nisam primetio ni neki pomak od njegovog poslednjeg albuma „Tempest“ (Bura). Sve deluje nekako umorno, beznadežno i zlokobno tiho. Nema tog poleta i te vatre da ponese zvuk, da optoči sliku. Dilan je Dilan, niti on ima potrebe da se bilo kome dodvorava na bilo koji način, jer on, naprosto, ima takvo viđenje današnjice kakvo ima, na nama je da ga prihvatimo ili ne. Njega sigurno nije briga za to… On svojim putem gazi…

Što se samih numera tiče, najbliža mi je Zbogom Džimi Rid (Goodbye Jimmy Reed) iz razloga što me najviše podseća na starog Bob Dilana, pravi bluz začinjen i usnom harmonikom, kao na počecima karijere slavnog umetnika.

Još jedna bluz tema je privukla moju pažnju, a to je Prelazeći Rubikon ( Crossing the Rubicon), a da li je i kocka bačena… Ne znam…

Ceo album deluje kao neko tiho putovanje u daleku prošlost, nema neke posebne vizije budućnosti, nema žara, vokali su strogo ujednačeni, umorni od lutanja po američkim bespućima, uredno satkani u tonove klavira i par bluz akorda gitare. Ritam sekcija glasna i jasna samo u, inače više nego pristojnoj pesmi, Lažni Prorok (False prophet), malo čvršća bluz stvar nošena nešto povišenijim vokalima. Da li je to dovoljno za remek delo… Možda… Da li je Dilan na ovom albumu više pesnik nego muzičar, neko ko lagano sklapa korice višedecenijskih izdanja… Nisam prorok, Dilana volim, no pre svega poštujem njegovo delo, a da li je ovo ram za njegovu sliku i tačka na muzički opus, pokazaće vreme.