U vremenu kada se tokom svake sekunde o svemu zna maltene sve, a akteri svakidašnjeg života uglavnom više i ne poznaju značenja i vrednost reči tajnovitost i intima, do nas su dopirale šture vesti o tome da Nebojša Antonijević Anton, gitarista Partibrejkersa, našeg najznačajnijeg rokenrol i ritam i bluz benda, pravi sopstveni solo projekat.
Piše: Vladica Radojević
S izuzetkom Dušana Ševarlića Ševe na basu, poznatog studijskog pregaoca i člana sastava Eva Braun, Minstrel i Veliki Prezir, Hevi Hipi Bejbi čini ekipa koju vrlo dobro poznajemo: Robert Telčer na ritam gitari i Darko Kurjak na bubnjevima. Pravo je čudo da, sem te informacije i toga da se album stvara u Telčerovom studiju „Šamarčina“, do javnosti nije dopiralo gotovo ništa drugo.
Onima koji rad i karijeru najvažnijeg našeg rokenrol gitariste poznaju do najsitnijih detalja, ovakva ekipa je od početka zračila aurom čiji sklad ništa nije moglo poremetiti: bez bitnije razlike u izgledu, životnom iskustvu, socijalnom poreklu, idejama i kompletnoj psihologiji (i, nimalo nevažno, bez ikakvog tereta tzv. supergrupe), pred njima je bio još samo ne baš lak zadatak da se na pravi način postave prema svojim ranijim muzičkim iskustvima.
Snimio Vladica Radojević
Ovde se odmah može reći da se ekipa prema tome odredila na pravi način, i produkcijski i svirački. Umesto bilo kakvog peglanja, na albumu se čuje sirova svirka, gotovo onakva kakva je odsvirana na probama, sa minimalnim nasnimavanjima (valja pomenuti pozadinske ali odlično iskorišćene udaraljke, klavijature i usnu harmoniku u nekim pesmama) i bilo kakvim farbanjem instrumenata. Ukratko, nije se povelo za produkcijskim trikovima, išlo se na iskrenost i osećanje, pre svega zajedništva, bratstva. Iako se od sebe ne može, i ne treba pobeći, u odnosu na ranije radove sve četvorice pojedinačno ovde odmah čujemo neke nove i veoma sveže ritmove, harmonije, drugačiji pristup vokalima i aranžmanima, i to dominantno. Bas je živahan, poletan, ritam gitara raspoložena, oštra, konkretna, bubanj je čvrst, razigran, vreo, maštovit. Čak su i karakteristične gitarske solaže obeležene drugačijom, prefinjenijom, razuđenijom i liričnijom bojom i frazom, emotivnijom, dubljom, intimnijom.
Pred Antonom je svakako bio najveći zadatak, a on ga je rešio potvrdivši svu svoju ljudsku i izvođačku zrelost. Trebalo je, nakon jednog ne baš uspešnog ranijeg pokušaja, postati pevač, kompletan tekstopisac, lider, iako je reč o mirnom, povučenom, poput monaha skromnom čoveku. I uspeo je, nijednog trenutka ne narušivši energiju u kojoj je zaista prvi među jednakima, energiju neophodnu da bi bend imao kompaktnost stene. Godinama sakupljanom gorčinom isklesao je tekstove koji nam govore o tome kako nestajemo samo kada nismo dovoljno ljudi, o ljubavi i prijateljstvu kao najvrednijim rečima koje se žive, o vernosti čoveku u sebi i kada se čini da ti to ništa dobro ne donosi u životu. Album počinje furioznom „Više nego što ti pripada“, čiji nam uvodni rif jasno kazuje da Anton od korena koje je sam stvorio stvara najzdravije stablo. Njen propovednički tekst je pesnica u lice ispražnjenom, bezukusnom i bezmirisnom splinu modernih vremena koji nas svakodnevno rastače. U bolnoj „Suvišni“, koju prati odlično urađen spot, peva se o onima za koje u ovom društvu nema mesta i koji su prinuđeni da odu ili jednostavno nestaju. Nižu se „Verovati je lako“, sa rifom koji kao da je odsanjao Fredrick „Joe“ Evans IV, vođa američke garažne bluz atrakcije “Left Lane Cruiser”, lirska “Malo šta”, sjajan akustični ulični bluz “Brate”, ritmički i rifovski inventivna “Tako dragoceno” sa furioznom gitarističkom međuigrom Antona i Telčera, rokerština “Junk”, “Biće ono što jeste” moćnog fank gruva i sa jednim od najlucidnijih Antonovih rifova ikada, te nešto mirnije stvari “Lice” i “Parče”, koje se svojim sentimentom odlično uklapaju u celokupnu zvučnu i idejnu sliku. U Antonovom pristupu pevanju nema trunke pretencioznosti, kojoj ovde i nema nikakvog mesta. Virtuoznost ovde protiče iz iskrenosti i proživljenosti, dubokog osećanja društva i sveta, a ono što bi se u razmišljanjima pojedinih purista moglo smatrati eventualnim tehničkim nedostacima samo povećava privlačnost celokupnog doživljaja, slično kao kod npr. Bob Dilana.
Čar ovog albuma upravo je u neopterećenoj atmosferi u kojoj je nastao, verovatno idealnoj za stvaranje istinske rokenrol ploče: iz druženja na sešnima, koji nisu bili omeđeni vremenom, obavezama, pritiscima bilo koje vrste, ali istovremeno i ogromne žudnje da se svetu objavi nešto duboko zapreteno a veoma vredno što je, poput zarobljene gomile, urlalo iznutra. Četiri muzički i ljudski slične ličnosti sklapale su kockice svoje sopstvene žive legende, neopterećene bilo čime. Za njih je postojala samo muzika i želja da se kaže ono što se mora reći, ono što će za drugog čoveka biti lek za ova mučna, mračna i isprazna vremena kroz koja se krećemo.
Na promociji albuma u beogradskom klubu “Elektropionir” 27. decembra 2017. godine bend je u četiri pesme koje je odsvirao pokazao svu silinu i pravovernost svog pristupa. Svi koji su tada bili u sali prisustvovali su jednom ogromnom trenutku naše rokenrol istorije. Zvuk je istovremeno bio čist, jasan i moćan, furizan čak, a muzičari su suverno vladali binom, praćeni ovacijama probrane publike koja je dupke ispunila klub. Fluid je bio neverovatan, a sa nastupa se ponelo ono tako retko osećanje inspirisanosti, svežine, uzbuđenja, pročišćenosti i radosti zbog savršeno ispunjenog postojanja u pravom vremenu i na pravom mestu.
Album „Rečeno, učinjeno ili ne, od toga sve zavisi“ pojavljuje se na kraju (zašto ne reći) ne baš srećne 2017. Bez ikakve pompe ili fame koja bi pratila medijsko predstavljanje, ova ploča postaje kruna godine i njen najveći rokenrol događaj, i muzički i kulturološki.
Traganje za suštinom rokenrola je traganje za zlatnom rudom. Za malo zlata se mora prekopati mnogo škrte, crvene i kao barut suve zemlje, mora se isprati mnogo peska iz mutnih voda da bi se mali sjajni grumen najčešće utopio u čaši-dve viskija koje će, naizgled gaseći je, samo razbuktati melanoholiju koju tragač duboko oseća posmatrajući svet oko sebe. A ipak, sunce i plavetnilo neba su uvek tu da daju nadu, utehu, želju da se kreće dalje i kada nas bol zbog nesavršenosti sveta potpuno okuje. Upravo tu, gde zveket lanaca znači žeđ za slobodom, istinski rokenrol isijava svetlost zbog koje smo za njega spremni da damo sve, jer nas samo takav vraća našem najčistijem biću. To je ono što nema cenu. Takvu ploču su nam, beskompromisno, nakon svog dugog traganja i svedočenja o takvom iskustvu, podarili Anton i Hevi Hipi Bejbi, kao oružje u neravnopravnoj borbi da ostanemo na jedinom pravom putu.
){kind=link}