U našem jeziku postoje razni sinonimi, iste reči koje opisuju različita značenja, kao na primer reč srce i srce od olovke. Nije pravo srce ali tako dobro opisuje ulogu grafita u olovci. A kada u srcu neko izazove bol, najčešče neko blizak, kažemo srce mi je slomio ili slomila, mislim nije bukvalno, ali tako najbliže opišemo tu bol.
Piše i slika: Goran Šobić
Miki Radojević, frontmen grupa Six pack i Čovek bez sluha nas je podario svojom zbirkom pesama pod nazivom „Olovke slomljenog srca“. Niko bolje nego pesnik ne oseća značenje reči, pa je Miki pišući svoje pesme slomio mnoga srca olovkama da bi zapisao sva svoja slamanja srca, i tako pribeležio u nazivu svoje knjige tu igru reči. A šta pesnici i rade nego što se igraju rečima, a mi koji to čitamo tražimo taj skriveni smisao, tu tajnu za kojom večno tragamo.
Svaka pesma u knjizi je ilustrovana likovnim radovima koji su pristigli Mikiju od poštovalaca njegovog dela. Em te poštuju, em te razumeju, em umeju da se umetnički izraze i nadograde ideju pesnika. To je baš ono što pesnika čini uspešnim, ljudi koji te razumeju.
Neko veče u kafe prodavnici nosača zvuka „Metropolis“, u fantastičnom ambijentu, koji baš prigoduje ovakvoj zgodi, Miki je upriličio promociju svoje, druge po redu, knjige pesama. I baš ti poštovaoci Mikijevog stvaralaštva, koji u vlasništvu imaju i prve kasete Six pack-a, su dupke napunili ovaj prostor, da kao brod prepunog srca zaplovi na jedno nežno putovanje kroz prohladnu beogradsku noć.
Daleko od ružne realnosti (jer reality znači realnost kako u pesmi kaže Miki) borili su se svim srcem za svoje parče duše. I Miki ih je, kao pravi kapetan broda, vodio tim pozitivnim talasima. Uz pomoć svojih kolega i prijatelja Petra Janjatovića i Marka Vidojkovića koji su rekli, iz svoje vizure, koliko je Miki važan za našu scenu, Miki je svojom smirenošću u glasu, svojom skromnošću i vaspitanjem naslikao akvarel ove večeri.
Rekao je da je knjiga već obišla Srbiju, a da je za kraj ostao Beograd, da je uz pomoć svojih kolega i uz gitarsku pratnju Laze iz ČBS-a, knjigu promovisao onako kako ova zbirka zaslužuje, unplugged svirkom i uzeo je gitaru i neočekivano nežno zapevao o svemu onome što nam svima srca slama. I još mi u ušima odzvanja „ustvari, najviše me boliš ti…“
Kakav bi nam svet ostao da na njemu nema rock pesnika. Svet slomljenog srca.
