Laguna, 2012.
Piše: Miroslav Stašić
Shodno statusu Riblje Čorbe kao jedne od najvećih i najpoznatijih rok grupa na prostoru bivše Jugoslavije, ne treba da čudi da su se čak tri člana (sva trojica iz originalne postave) posvetili pisanju i izdavanju knjiga u kojima se bave svojim bendom.
Najpre se bubnjar Vicko Milatović u knjizi „Čorbografija“ više pozabavio nekom vrstom statiske i faktografije vezane za rad Čorbe. Ima tu vrlo zanimljivih podataka, pa je tako recimo sudbinu Riblje Čorbe moguće lako i precizno pratiti iz popisa koncerata koje su održali, a koji je Milatović uredno vodio. Tako vidimo da je bend koji je nekada svirao i po sto koncerata godišnje početkom osamdesetih, sredinom te iste decenije, kada se morao boriti za pozicije, svirao po raznoraznim malim mestima i zabitima tadašnje domovine. Ponovno jačanje pozicija grupe je dovelo i do novog izbora mesta za nastupanje. Od 1990. do 2000. godine Riblja Čorba gotovo da je više nastupala u inostranstvu nego u tadašnjoj zemlji.
Negde u isto vreme kada je izašla i Aleksićeva biografija, pojavila se i knjiga Bore Đorđevića „Šta je pesnik hteo da kaže“. Poput novijih albuma njegovog benda ona odaje utisak da je urađena na brzinu. Nudi neke vrlo zanimljive anegdote i opservacije, ali ni izdaleka nije dovoljna za osvetljavanje biografije grupe kakva je Riblja Čorba. Da kažemo odmah da u tome ne uspeva ni Aleksićeva autobiografija, ali kao što sam naslov i kaže, ona je jednim delom njegova autobiografija, a drugim delom biografija njegove grupe.
Knjiga je nastala na nagovor Mišinog prijatelja, novinara Aleksandra Gajovića, a logično kreće od Aleksićevog detinjstva. Slično kao i kod autobiografije Kita Ričardsa taj deo je vrlo zanimljiv pošto daje interesantnu sliku tadašnje Jugoslavije i njenog političko –kulturno – ekonomskog trenutka. Jedna od epizoda je posvećena i Nikoli Karaklajiću, pioniru rokenrola, čija ulogu evidentno treba ponovo i ponovo isticati, sa razlogom. Deo koji se tiče perioda Mišinog rada sa grupom S.O.S. je jednako zanimljiv i živopisan i gotovo da je nastavak knjige „Godine na šest“ Vlade Jankovića Džeta. Tako se iznova uveravamo da su sedamdesete bile dobar period za rok bendove i da su i drugoligaški bendovi, što je S.O.S. realno bio, mogli da se izbore za svoje mesto pod suncem. Iz svog ugla i svog iskustva Aleksić opisuje i važanost i značaj Roberta Nemčeka i Pop Mašine za tadašnju beogradsku sceni.
Najveći deo knjige, logično, otpada na njegov rad u Ribljoj Čorbi. Očekivano opis perioda od 1978. do 1990. godine je opširniji, detaljniji i sadržajniji. Tu zatičemo Aleksića u situaciji kada je dugo čekani uspeh najzad došao, kada ploče sa lakoćom dostižu tiraž od sto i više hiljada primeraka, a neko ko je do juče nastupao po selima Vojvodine, sada puni najveće hale u zemlji. Autor je svestan svoje pozicije u bendu i bez ustezanja sebe predstavlja kao čoveka odanog idealu grupe. Ponosan na svoj doprinos i mesto, kao prvog do šefa, Aleksić nijednog trenutka ne pokazuje ambicija za solo karijerom ili nekim velikim dokazivanje van grupe. Mada je knjiga reklamirana kao „šokantna“ u njoj zapravo nema gotovo ničega šokantnog. Sve eventualne škakljive teme su izbegnute da se direktnije progovori o njima (odlasci članova grupe, promene disko kuća, Borin politički angažman, opadanje kvaliteta albuma…). Aleksićev stil pisanja je lagan i knjiga se brzo čita, ali sa druge strane i pati od nepotrebnih epizoda ili vrlo sličnih i povremeno nepotrebno kitnjastih opisa koncerata i događaja na njima. Mada i dan danas evidentno jednako entuzijastičan prema onome što radi, Miša je i praktičan i rado se u knjizi žali na finansijski manje uspešnje odluke ili periode u karijeri. Deo od 1990. do 2011. godine je više dnevnik turneja po inostranstvu nego ozbiljna biografija benda.
Nepretenciozna i lako čitljiva, mada i preduga, Aleksićeva knjiga je štivo koje ima svoje mesto u ovdašnjoj ponudi rok literature. Čini se da će definitivnu i sveobuhvatnu biografiju Riblje Čorbe morati da piše neko van grupe, a interesovanje za tako nešto svakako da postoji.
