Kako je to znalački primetio jedan od zvaničnih recenzenata izdanja Miodrag Stošić paradoks je zaista odlika ove knjige, dok njena sestra kontradiktornost diktira marš svojevrsnoj vojsci reči koja je, čini se, spremna da dobije ovaj pesnički rat.
Piše: Boban Pantoš
Peta zbirka poezije pesnika i novinara Milana B. Popovića, može biti, iznenadiće mnoge koji su upoznati s njegovim prethodnim radovima, jer se čini da je njegov najnoviji istovremeno i – najogoljeniji. Svakako, to je krasilo i njegove prethodne četiri zbirke, ali ovoga puta ranjivost i prepuštenost na milost i nemilost možemo osetiti u doslovno svakoj napisanoj reči, čime Popović uspeva da nas uvuče duboko u svoj svet. Za razliku od “Molitve tetoviranog srca” (2006.) i recimo “Oka da ne ispustim dah” (2007.), koje nas zgrabe na “prvu loptu” i ne puštaju do kraja, “Pesma bunca i plače” nekako težim, razorenim putem dolazi do nas, primoravajući nas pritom da više razmišljamo, osećamo. Samim tim, prodire duboko u naša bića, zariva oštre poetske kandže, dodajući tako još samo jedan ožiljak na ranjenim nam dušama, čime nam Popovićeve misli bivaju samo bliže i tačnije.
Kako je to znalački primetio zvanični recenzent izdanja Miodrag Stošić paradoks je zaista odlika ove knjige, dok njena sestra kontradiktornost diktira marš svojevrsnoj vojsci reči koja je, čini se, spremna da dobije ovaj pesnički rat. Slušajući kako pesma bunca i plače shvatamo da smo mi sami upravo ta pesma, pa postajemo ogoljeni poput autora, ranjivi, uplašeni, zatvoreni a opet – spremni na borbu, spremni da volimo, spremni da budemo voljeni.
Ono što je možda i najupečatljivije u Milanovom opusu, njegova fantastična igra reči, i ovde ima veoma značajnu rolu, pridodajući finese na osnovu kojih prosto utonemo u ovaj poetski vir. “Mladost i radost”, “Verujem u svakolikoj neverici” i “Pisanje uz vetar” dobre su ilustracije ove tvrdnje dok Popovićeva igra provejava kroz celu zbirku, što nas samo još više privlači njegovom svetu koji, polako ali sigurno, postaje i naš. Možda i mračniji nego ikada, pesnik nam se opet predstavlja u novom svetlu, svetlu koje može biti upozorenje ali i ono na kraju tunela; kako god, čitalac je tim svetlom obasjan, jake reči ga podržavaju i pridržavaju, želeći tako da ga spasu od provalija kojih je život prepun.
“Zaspah, utonuh u preko potreban san, da zaboravim jedan što predstavlja dan” je zapis koji, po mom skromnom mišljenju, predstavlja dosadašnji zenit Milanovog stvaralaštva, dok je već pomenuta “Verujem u svakolikoj neverici” predvodnik čete ovog komandanta koji ne želi i ne može da odustane od svojih reči, od svoje borbe. Nažalost, živimo u vreme kada je pisanje jevtinije od psovanja, kada je pametna reč omraženija od mumlanja, pa je teško zamisliti da će “Pesma bunca i plače” doći do većeg broja duša. S druge strane, u zemlji poput Srbije, Milan B. Popović je ovu zbirku sam objavio, pa je i jedna spasena – borbe vredna!
