Upravo stiže još jedna tragična vest – zauvek je otišao Japanac. Najbolji ex YU session bas gitarista Nenad Stefanović rođen je 1958. godine u Kruševcu. Odrastao u Koloniji. Jedna je od onih tihih, povučenih ali važnih osoba yu pop rock scene bez kojih bi, kako fraza kaže, ona bila mnogo siromašnija.
Još od 1970-ih Japanac je bio muzičar “na poziv” i odsvirao je bas-deonice na bezbrojnim pločama. Iako po vokaciji jazz-funker, uhlebljenje je najčešće imao na pločama narodnjaka, pogotovo onih crossover tipa.
Domaću muziku obogatio je svirkom na nekoliko ključnih rock-albuma. Iako je sorta muzičara kojoj on pripada spadala pod zajedničku imenicu “tezgaroši”, njegova svirka bila je sve osim toga — inspirativna i sveža, što se može čuti na Japančevom možda najboljem momentu — svirci na kultnom albumu Olivera Mandića “Zbog tebe bih tucao kamen”: cool funky atmosferski bas u “Smejem se, a plakao bih” i čuveni lead bass intro u “Sve su seke jebene” — ona komplikovana deonica (sa nedostižnim trilerom!), koja je za muzičare-aspirante kao i za profije ostala sam kanon sviranja četvorožičanog instrumenta. Neša je prvi naš moderni basista koji je učinio da instrument doživljavan kao “pozadinski” (bas su 1960-ih dobivali najlošiji muzičari u bandu!), dobije opušteni, misteriozni coolness.
Zadnja dva albuma Bijelog dugmeta? “Ružica si bila”? Bio je tamo i Neša. S narodnjacima — Haris Džinović sa svojim u 800.000 primeraka prodatim prvencem? Isto. (Haris: “Nenad Stefanović-Japanac je basista ‘boli glava’”.) Bajagin opus (na kojem je svirala krema Bg-muzičara) je dosta profitirao: gde god bi slušalac čuo bogati, debeli sound koji je mogao funkcionisati i kao prateći, skoro nečujni “punjač” i kao vodeći raskošni, žestoki kad je trebalo, solo-instrument — gotovo se sa sigurnošću moglo reći da je iza tog zvuka stajao Japanac. Osim kod jednog posebnog mesta — sećate se Bajaginog hita “442 do Beograda” i onog finog, minimalnog aranžmana: šuškavi beat, relaksirana ritam gitara i prepoznatljivi intro — bas što vozi najprije “nisko” (točno u boji s Bajaginom glasom — kako muzikalno!), a onda oktavu-dve podignut, odsviran na fretless basu, taman pre nego lagano ušeta sopran-sax Neše Petrovića? E, to je bio Japančev “naslednik” Bata Božanić. Moći skinuti te deonice značilo je biti pravi, ozbiljan muzikant, the big league.
Odabrano:
Aska – Disko Rok (1982)
Dušan Prelević – Na Oštrici Brijača (1982)
Oliver Mandić – Zbog Tebe Bih Tucao Kamen (1982)
Naya – Naya (1983)
Bilja Krstić – Prevari Večeras Svoje Društvo Sa Mnom (1983)
The Master Scratch Band – Dégout (1984)
Aska – Katastrofa (1984)
Silva Delovska i grupa KIM – Plaćena Da Voli (1984)
Bajaga – Pozitivna Geografija (1984)
Oliver Mandić – Dođe Mi Da Vrisnem Tvoje Ime (1985)
Furda – Furda (1985)
Bajaga i Instruktori – Sa Druge Strane Jastuka (1985)
Bijelo Dugme – Pljuni I Zapjevaj Moja Jugoslavijo (1986)
Kornelije Kovač – Sampled Moonlight (1986)
Piloti – Kao Ptica Na Mom Dlanu (1987)
Viktorija – Spavaćeš Sam (1988)
Bijelo Dugme – Ćiribiribela (1988)
Viktorija – Ja Verujem(1990)
Dušan Prelevic – U Redu, Pobedio Sam (1991)
Piloti – Zaboravljeni (1993)
Viktorija – Ja Znam Da Je Tebi Krivo (1995)
Dobrovoljno Pevačko Društvo – Nedelja Na Duhove (1995)
Piloti – Dan Koji Prolazi Zauvek (1996)
Lee Man – Blesaurin (1997)
Tap 011 – Igra (1997)
Zana – Zanomanija (1997)
Ana Stanić – Metar Iznad Asfalta (1998)
Zana – Prijatelji (1999)
Goca Tržan – U Niskom Letu… (1999)
Gru – Vetrenjace (1999)
Ana Stanić – Vidim Te Kad (1999)
Dejan Cukić – Kalendar (2001)
