Podrška: Stuttgart Online & Bag of Dicks; 26. maj; Dom Omladine, sala „Amerikana“, Beograd; Organizator: Bad music for bad people
Piše: Miroslav Stašić
foto: Jelena Dragićević
Da su nekim nestvarnim sledom okolnosti The Gories došli u Beograd početkom devedesetih imali bismo jedinstvenu priliku da vidimo, u tom trenutku, najvreliju pojavu na svetskoj garažnoj sceni. Bio bi to prvorazredan događaj za posvećenike garažnog roka i pratioce dešavanja u dubokom undergroundu.
Danas, četvrt veka kasnije The Gories su već odavno prepoznati kao jedan od najbitnijih garaž sastava svih vremena, po mnogima odmah iza The Sonics i The Cramps. Izvršili su ogroman uticaj na grupe koje su se pojavile tokom devedesetih. Jack White im objavljuje albume i rado ih pominje kao bitan uticaj na rad The White Stripes. Koncertna pauza od sedamnaest godina je samo povećala glad za The Gories, a njihove ploče imaju status underground klasika.
U Beogradu je The Gories dočekalo nekih pet stotina ljudi u lepo popunjenoj “Amerikani”. Očekivano je to bila starija publika, a dalo se primetiti i dosta ljudi iz znanog nam kulturnog miljea, te, što je i logično, puno muzičara iz srpskih grupa garažne orijentacije.
Veče su otvorili Bag of Dicks koji su, shodno sudbini namenjenoj predgrupama, svirali pred malobrojnim auditorijumom. Već na Stuttgart Online se situacija počela menjati, a publika pristizati u većem broju. Slačala i Barišić su već uhodana i iskusna ekipa, koja lako i sigurno iznosi nastup.
Malo iza dvadeset i tri sata na binu pristižu Mik Kolins, Den Kroha i Pegi O’Nil. Prva stvar je naravno„Hey Hey, We’re The Gories”, publika glasno pozdravlja bend i narednih sat i malo više vremena oni nam isporučuju najprljaviji mogući ritam i bluz. Pegi O’Nil na svom potpuno svedenom kompletu bubnjava svira primitivne, gotovo plemenske ritmove koji su savršena podloga za baražnu gitarsku paljbu Krohe i Kolinsa. Svaka od nekoliko izuzetno divljih solaža Mika Kolinsa je burno pozdravljena, a on sam je vrlo upečatljiva scenska figura, koja sve vreme pokretima dočarava silinu energije koju unosi u svoje sviranje. Dan Kroha je nešto smireniji, ali jednako posvećen maksimalnom davanju sebe tokom nastupa. Sredinu koncerta su obeležile izuzetne obrade Hukerove „Boogie Chillen“ i Bo Didlijeve “Mona”, koje su jasno i ukazale na neka od izvorišta The Gories muzike. Nakon sat vremena nastupa The Gories odlaze sa bine i uz ovacije se vraćaju na bis tokom kojeg sviraju i “Nytroglicerine”, verovatno najglasnije pozdravljenu pesmu večeri. I kada se činilo da je to sve, usledilo je još bučnije i upornije dozivanje koje je nakon nekoliko minuta urodilo plodom. Time je nagrađena i sve vreme odlično raspoložena publika, koja je svesrdno podržavala bend. Za kraj sviraju odličnu, gotovo manijakalnu verziju pesme “You Don’t Love Me“.
The Gories su nam priredili sedamdeset minuta vrhunskog, prvoklasnog rokenrola, kakav se retko može čuti. Sirov, iskren, prljav, jednostavan i impresivno uverljiv. Svakako jedan od najboljih koncerata u Beogradu godinama unazad, a najverovatnije i u periodu koji dolazi.
