Odustajem od festivala, postaju tako predvidivi, podređeni isključivo masovnim ukusima. Baš ziheraški. Ali, kako odoleti Goranu Bareu, ne proći još jednom, uz vodiča, kroz sve one Majčinske priče, osetiti smrad života koji su nam flaširali pa prodavali poslednjih 30-tak godina.
Piše: Ivan St Rizinger
Foto: Dimitrije Petković
Ulazim među prvima, pionirski disciplinovan da uvek budem tačan i savestan. Obilazim infrastrukturu, divim se čudima arena iz kojih bije dobro poznati hit „tuc-tuc“. Odavno sam zapravo utvrdio da je to najduža pesma na svetu, otegla se već par godina unazad, bez pauze, bez refrena, bez kraja… Onda se vraćam na jedino mesto koje bi mi moglo prijati u ovo pakleno ranoavgustovsko veče, parkiram se ispred Live stagea. Dok mi u leđa bije jednolično drndanje sa one „glavne arene“ pokušavam da ostanem hladnokrvan i pokušavam da saslušam Lira Vegu. Izgleda da većina regionalnih festivala još samo iz formalnih razloga zadržava stejdž na kome se svira gitarska muzika, rokenrol je sve više getoizirana, avangardna zvukovna forma koju prati teška manjina.
Lira Vega
Danas dvojac u punoj moći Lira Vega je kroz godine postojanja stekla stabilan kultni status, pre svega na beogradskoj klupskoj sceni i mada su im izdanja krcata vrhunskih dela, ostaju samo poluanonimni kuriozitet u tzv. provincijskim okolnostima. Po svim realnim kriterijumima, ali i po svemu prikazanom u ovom polusatnom muzičkom performansu uskraćena im je, barem za dva mesta, bolja startna pozicija. Ovako, prepušteni samo pustoj nadi da će kao bend koji otvara veče imati više od dvadesetak pratilaca, dali su sve od sebe da se izdignu iznad situacije, i to su učinili vrhunski. Bez obzira što nas je, pri svakoj pauzi ili tišoj svirci, (za)udarao onaj prokleti ravnodušni „tuc-tuc“.
Ti
I opet dvojac. Simpatični beogradski Makedonci već privlače nešto više ljudi, a ja se, smuljen ispod jedinog drvena, preispitujem šta zapravo očekujem od ove grupe. Gitara, glas i električni bubanj, pomalo klavijatura… Slušao albume, čim su izašli, svojevremeno, i to što sam čuo mi se prilično dopalo – snažno, precizno, dizajnirano. Na koncertu preslikavaju sopstveni studijski standard – i to je to. Zarobljeni instrumentima i mikrofonima glavni nedostatak im je scenska statičnost.
Ničim Izazvan
Hm, ima tu svega što bi jedan bend, koji pretenduje da postane velika pop – rok atrakcija, morao da poseduje – osim onoga što je najbitnije u tim njegovim očitim aspiracijama: nema makar dva enormna hita regionalnih razmera, a to se u ovoj igri, bojim se, jedino računa. Jer „ko se mača laća…“ mora da pobedi u prilično surovim okolnostima, ne bi li preživeo. U toj istoj kategoriji je, sredinom ’80-tih, sarajevski Valentino na svakom albumu šopio bar neka 2 – 3 hita koja je pevala čitava Juga. Izazvani imaju bazu, fali im raketa. Gledam ljude u publici, znaju po koju strofu, ali nema horskih pevanja refrena. Vreme je da pređu Rubikon, što hitnije.
Del Arno Band
Jocu Matića poznajem četvrt veka i gledao sam ovaj njegov gotovo pa mitski bend u najrazličitijim postavama i okolnostima i uvek je bio besprekoran. Baš su, njih dvanaestoro, savršen zvučni zid stvorili da se po prvi put konačno opustim, oslobođen straha od stalnih upada „tuc-tuc“ invazionista. I uvek, dok pred sobom slušam i gledam taj šareni karneval, pomislim na žalnu mi činjenicu da je Del Arno tako malo snimao u trodecenijskoj karijeri. Žao mi tolikih nesnimljenih pesama. Što se samog repertoara sa nastupa na Love Festu tiče recimo da su mi falile neke pesme sa prvih izdanja, koje su mi ostavile trajni DAB pečat na srcu.
Goran Bare & Majke
Virtuozno urađen (shvatite to u najširem kontekstu) Goran Bare mi je na gotovo pa bizaran način pokazao za koliko klasa je iznad svih regionalnih rokenrol frontmena, izuzimajući Caneta. Njegov veitsovski teturavi ples, faca Hari Din Stentona u psihološkom hororu, igijevsko vijugane tela i prozirnost Iana Kurtisa, melodično mumlanje, u koje se mogu skriti svakojake nenadane poruke, impozantan spisak velikih hitova Majki, jeziva ekipa muzičara (predvođena velikim Davorom Rodikom), koja savršeno dobro zna kako pratiti neuhvatljivog genija, Goranova spektakularna raznešenost kojom je vladao kao vrhunski profesionalac i umetnik, strepnja (u prvih pola sata) da će se negde gadno razbiti… Konačno malo rokenrola u vasioni, bez previše filozofije – ravno u glavu ili prsa, kako koga. I veliko horsko pevanje, u više navrata.
Artan Lili
Dočekasmo i njih, bio je red. Izlaze na scenu i basista izgovara jedinu rečenicu koju nije smeo ni u ludilu: „Hvala predgrupama, mi smo Artan Lili“… Dalje me nije interesovalo je li to bila loše smišljena interna zajebancija ili tek neumesna provokacija… Odslušah prve tri pesme pa se bacih preko mostića u Banjsku tišinu.
: Rokenrol u egzilu){kind=link}