Nezauzdani duh rokenrola eksplodira u mikroćelijama svakog ugla zemaljskog globa. Sve drugo samo ne dominantno primetan, za one koji znaju da vide i čuju retko izobilje je na gotovo svakom koraku, ali ovo je bilo veče kada se u koferu (treš) zlata pronalazi dijamant. Možda su ovo poslednja vremena, ali su ponekad tako dobra da se čini da za svako zlo na svetu postoji prava nagrada.
Piše i slika: Vladica Radojević
Desetog novembra ove godine, u beogradskom klubu „KC Grad“, smeštenom na jedinom mogućem mestu srpskog metropolisa na kome bi ovakav događaj bio potpuno prirodan, dobio sam svoje parče zemaljske pravde u vidu koncerta najluđeg #“&$%&* bluz benda koji egzistira na planeti, a verovatno i šire. Aleks (Aleksandar Delibašić, „Bad music for bad people“), najnabrijaniji promoter prljavog alternativnog bluz zvuka na prostoru koji se meri hiljadama kvadratnih kilometara okolo, po drugi put je u našu zemlju doveo trojku (prethodno su bili duo) koja će (znali smo to i pre nego što smo ušli u klub) zagrejati svaku poru duše i tela do belog usijanja.
Nakon godina slušanja njihovih prethodnih albuma, dočekali smo punu promociju aktuelnog ostvarenja „Dirty Spliff Blues“ (Alive Naturalsound), ploče na kojoj su, prema ocenama mnogih, uticaji „masnog“ južnjačkog roka sve izraženiji, a zvuk kompaktniji, sa više brige za produkciju i aranžman, mada to, kadajereč o ovomdeltabluztriju, trebashvatitiveomauslovno.
Onako kako to samo promisao može da uredi, čim smo, pravo iz Kruševca, stigli blizu Brankovog mosta, potražili smo mesto gde možemo da se malo okrepimo, i u neuglednoj piceriji nedaleko od Save, u kvartu koji još uvek čuva izvornu beogradsku prljavštinu, ugledali trojicu likova koji su izgledali kao da su izašli pravo iz kontejnera iz nekih od najbednijih četvrti na severoistoku (zvanično) najmoćnije svetske vojne sile.
Kakvo predivno naličje tog groznog lica, koje seje smrt svuda gde naftu, zlato i kapital kontroliše neko drugi! U karakterističnim odrpanim flanelskim košuljama, umazanim somotskim pantalonama i farmerkama, sa naopako okrenutim kačketima na glavi, Fredi (slajd gitara, vokal), Džo (bas, skejtbord gitara) i Pit (bubnjevi) gustirali su italijansko testo na srpski način ispečeno na drva onako kako to samo može putnik koji dolazi iz prevelike daljine da bi razmišljao o bilo kakvim nijansama. Hvala nebesima! Flaša rakije koju sam pripremio za njih dobila je svog vlasnika u pravi čas, krenuvši iz ruke u ruku. Kakvi ljudi, od stoprocentnog mesa i krvi (izuzmimo samo procenat koji otpada na alkohol u venama koji je nemoguće ukloniti), kakvi anđeli s dna… Nikakva distanca i nadrkanost, kakvi obično krase „velike“ bendove, već neposrednost, vedrina, lakoća u komunikaciji, zahvalnost. Kakav početak večeri!
Scena je više nego skromna, sa bubnjevima i pojačalima na golom podijumu, bez mnogo gitarskih efekata, sa osvetljenjem koje jedva da može da posluži za bolju žurku, ali sve to je nebitno. Bojim se da će zvuk biti „tup“ zbog gomile betona u sali, ali je moja bojazan neopravdana. Praćeni ovacijama od samog starta, ljuljanjem svakog centimetra tela svake od nekoliko stotina duša koje je te večeri prljavi električni delta bluz stopio u jedno, ove gromade iz predaleke provincije pokazale su svu snagu posvećenosti i pravovernosti. Te večeri sam slušao najopušteniju i najbritkiju ritam sekciju u životu, te gitaristu koji jednim zvukom slajd gitare može preseći flašu viskija na tri dela kad god poželi. Promukli, pregoreli, „buđavi“, pokvareni, prljavi Fredijev vokal svedoči o daljinama koje su prešli, ljudima i neljudima koje su sretali, barovima koje su preživeli, devojkama i demonima koje su preneli na grbačama, lučkim utehama i beznadnim jutrima kao da svedoči o iskustvu svakog od nas koji se svakodnevno borimo za goli opstanak, tražeći utehu u čistoći sopstvenog i tuđeg srca kao utehu od svake pokvarenosti i zla, utehu od koje prečesto nema ni traga ni glasa.Najskromniji frontmen koga je rokenrol možda ikada video, patrijarh Pavle modernog bluza, propovedao je te noći preznojenom bratstvu duša ne dajući ni najmanju priliku za jeres.
Ispaljujući autobiografske anti „hitove“ „Tres Boracchos“, „Big Mama“, „She Don’t Care“, uz neizbežnu „Bluegrass Hillbilly“ kao poslednji ekser u kovčeg za nevericu koliko jedan bend može biti glasan, pravoveran, emotivan, iskren i ekspolozivan, podarili su nam sat i po vremena koje Bog ne računa u vreme provedeno na Zemlji. Valja priznati, to je koncert koji smo preživeli naglavačke. Beograd se visoko podignutim rukama i najjačim uzvicima oduševljenja poklonio se kraljevima elektrifikovane delte, a kraljevi su uzvratili najdubljim oduševljenjem za fidbek koji su dobili. U tome je prednjačio Pit, plastični eksploziv u (tetoviranom) ljudskom obliku, bubnjar neverovatne tehnike i imaginacije s obzirom na relativnu ograničenost žanra unutar koga bend stvara.
Neverovatne promene i bogatstvo ritmova, neprestani bliski kontakt sa publikom bez trunke „uvlačenja“ i držanje svirke na gornjoj granici emotivnog intenziteta od početka do kraja nisu osobina najvećih, već izabranih. Ipak, ono što je Džo činio (odsvirao) na skejtbord gitari ostavljalo je, tek za gram više od svega viđenog te večeri, bez trunke daha. Duša (soul) i tuga (bluz) su u svemu i svačemu, ali samo supstanca (troglavog) genija može na ovaj način materijalizovati irealno, pronalazeći najviše i najvrednije čak i u golom smeću. Bluz odsviran na skejtbordu je verovatno preludijum za prvo gostovanje benda na Marsu, mada sumnjam da će sebi dozvoliti takvu neopreznost, jer Left Lane Cruiser su tu da nam pokažu da je ovaj svet još uvek dovoljno dobar.
