U Centru za kulturu Smederevo 29. oktobra nastupila je beogradska grupa Amy’s house kao izvođač repertoara rano preminule Amy Winehouse. Mlada kantautorka nije dočekala ni svoju 28. godinu, ali je iza sebe ostavila tri izvrsna albuma. Kroz njenu muziku su se prelamali ritam i bluz, soul i elementi džeza. Sve što je odlikovalo Amy bilo je sadržano u savremenoj muzici kojoj je ona itekako doprinela, pre svega svojim raskošnim talentom, ali i sa nedorečenim i nesavršenim životom koji je vodila. Pamtićemo je i po tome što je poslednji koncert održala u Beogradu, na Kalemegdanu, ali isti nikada nije završila… Svoj život jeste.
Piše: Miodrag Marković
No, ovde je reč o našoj, a ipak svetskoj Amy, Neveni Filipović, rođenoj Smederevki, koja je zajedno sa svojim bendom Amy’s house, svojim Smederevcima priuštila jedno nezaboravno veče. U tih sat i četrdeset pet minuta izuzetnog muziciranja, bend se predstavio u svetlu markantnih i, pre svega, obrazovanih i nadahnutih muzičara. Svaki ton je imao svoje raskošno mesto u sivilu oblaka iznad kojih su težili da izdignu svoje muziciranje.
Duvačka sekcija je bila izvrsna, maksimalno usvirana, davali su poseban ton ispunjenosti svakog songa, a posebna pojedinačna iskakanja trube, saksofona i trombona, svakoj pesmi je davao drugačije obojen ton, a opet sve su to bile poznate pesme gore navedene legende soula. Ritam sekcija nenametljiva, ispratila je vokal ujednačenim nastupom, u svakom songu su lagano držali pravu meru svoga muziciranja. Klavijaturista je vešto manipulisao zvukom uz podršku gitare, sa par izleta kroz prepoznatljiva sola. Bend je zaista odlično vođen skromnom i tihom figurom gitariste Radivoja Bojanovskog, koji je svoje vrhunsko umeće sviranja podredio celom bendu, ispratio je sve pesme vrhunski, ali nenametljivo, a opet osećalo se kao da svoje virtuozne nastupe čuva za neku drugu priliku. Bilo je tu džeza, soula, roka, ska i bluza. Za skromno ljudsko uho i više nego za uživanje. Jednostavno, dvorana je bila ispunjena muzikom u svakom segmentu iste.
Svak čast na muzici benda, ali pravi muzički hit se odnosi na vokal, na balkansku Amy, princezu koja može svojim glasom ispratiti svaku zalutalu notu u dvorani, a onda opet tu istu, nežno spustiti na daske pozornice. Nevena Filipović, ne samo što ima nesporni muzički talenat, ne samo što je iz njenog nastupa moguće veoma lako otkriti da, pored interpretacije same Amy i njenog glasa, ima potajni, u senci ostavljen, fado glas, gde bi joj i najveće portugalske zvezde mogle pozavideti, već da je i izuzetna glumica. Toliko je skinula pokrete i nastup same pok. Amy da se to graniči sa nestvarnim. Našminkana, doterana kao Amy u najboljim danima, sa istom tetovažom, čak i sa mladežom na istom mestu kao kod Amy, suvereno je vladala pozornicom, namerno nisam napisao scenom, jer je odglumila vrhunski pokrete Amy, ali su to pokreti ne samo koje je bivša zvezda izmislila, već koji su bili prinudjeni od strane iste, pogotovo kada je nastupala u stanju u koje je sebe dovela uz čašicu više. Nevena je sve te pokrete vešto skinula i nama prenela. Ne, neću izneti sumnje u original, ali podsećam da i umetnik koji je izmislio komediju, Čarli Čaplin, u zenitu svoje karijere je nastupio kao imitator sebe samog i zauzeo tek treće mesto. Pogodite šta želim reći.
Što se tiče samog vokala, on je doveden do gotovo stoprocentnog vokala Amy. Frapantno, ali istinito. Ko nije čuo Nevenu, ne može to razumeti. Naime, to veče, kao da je ispred nas stajala prava Amy, u najboljim danima i sa izgledom i sa vokalnim sposobnostima. Zapanjenost sa fizičko muzičkim izgledom pok. slobodno s pravom mogu reći, legendarne pevačice, je neverovatna. Sve songove je otpevala sa takvom lakoćom, kao da je usput svratila na pozornicu svog bivšeg grada, a znam da je, duboko u sebi imala i te kako treptaj te treme, jer niko u svom mestu prorok bio nije…
Ne poznajem Nevenu, kada sam prvi put čuo Amy, moram grešno priznati nije mi se svidela, sve do izlaska albuma Black to black, strašan album, album koji je sjedinio prošlost i sadašnjost, a uputio i na buduća muzička dešavanja, ali život nije dozvolio da Amy obogati svoj raskošni repertoar, što je ona i sama sebi obilato doprinela, ali Nevena je prosto odživela Amy na sceni, kako vokalno, tako i vizuelno, do poslednjeg pokreta, do poslednjeg plesa bosim nožicama po daskama pozornice, do poslednjeg tihog i bolnog krika kojim je završena jedna od najlepših svirki na kojoj sam bio, a gde su moje zahtevne čulne mogućnosti vešto ugostili momci iz benda i jedna princeza neslućenih glasovnih mogućnosti.
Hvala Amy’s House na podsećanju da prava muzika i pravi glas nije izumro na ovim prostorima. Njihovo skoro petogodišnje postojanje na regionalnoj muzičkoj sceni budi nadu da muziku ne sviraju računari i raznorazne skalamerije i izmišljotine netalentovanih tzv. muzičara, nego muziku stvaraju i izvode živi ljudi. E, kroz njih je, bar na tih sat i četrdeset pet minuta, oživela i Amy Winehouse.
